0
Srbija odjednom ima mnogo ozbiljniju kinematografiju. Više to nije samo nagoveštaj, nego stvarnost, a videćemo za godinu-dve velike rezultate svega toga. Pojavilo se mnogo mladih autora koji znaju šta hoće, kaže režiser i producent Stefan Ivančić, član Saveta Festivala autorskog filma i selektor programa “Hrabri Balkan”.
Stefan Ivančić jedan je od značajnijih reditelja i producenata mlađe generacije. Režirao je kratke i srednjemetražne igrane filmove „Kamen u ruci“ (2018), „Leto bez meseca“ (2014), „Prolećna sunca“ (2013), dokumentarce „1973.“ i „Sekundarna sirovina“ (2012), a kao (ko)producent potpisao je „Teret“ (2018) Ognjena Glavonića i „Ti imaš noć“ (2018) Ivana Salatića. Za svoj rad pobrao je više desetina nagrada, sarađuje sa filmskim festivalima u Lokarnu i Roterdamu, član je Evropske filmske akademije i Saveta Festivala autorskog filma. Koselektor je programa „Hrabri Balkan“ na kom će publika moći da vidi 10 ostvarenja iz regiona. Razgovarali smo sa njim malo uoči početka 26. FAF-a, otvorenog juče u Beogradu projekcijom „Zlo ne spava“ Muhameda Rasulofa, dobitnika Zlatnog medveda u Berlinu.
Šta biste nam vi preporučili da pogledamo na ovogodišnjem Festivalu autorskog filma?
Kompletan takmičarski program, koji uvek ostaje pomalo u senci zbog velikih autora u glavnom programu van konkurencije. Ove godine ima jako, jako kvalitetne naslove i možda bih izdvojio film „Dau: degeneracija“ u režiji Ilje Kržanovskog. On traje dugo, ali je zaista nešto nesvakidašnje, kao i drugi njegov „Dau“ film, koji je u glavnom programu van konkurencije. Pored toga, naravno, „Početak“ gruzijske rediteljke Dee Kulumbegašvili, istinski festivalski hit ove godine, kao i filmove „Učenik“ Čajtanje Tamhanea iz Indije i „Žuta mačka“, kazahstanski film koji podseća na Kaurismakija i predstavlja autora Adilkana Jeržanova sa jedinstvenim pečatom.
Kojim kriterijumima ste se vodili pri izboru filmova za „Hrabri Balkan“?
Ideja celog programa „Hrabri Balkan“ je da, sa jedne strane, ponudi prostor u okviru festivala u kom mogu da se prikažu filmovi svih rodova, žanrova i formata. Tu su eksperimentalni filmovi, ove godine imamo i jedan animirani, klasičniji narativni filmovi, dokumentarni filmovi koji traju od 10 do 90 minuta. Ne ograničavamo se samo na prostor bivše Jugoslavije, nego i šireg Balkana zato što je važno da se publici pruži prilika da se upozna sa onim što se dešava na našim prostorima i što je blisko svima nama kada su u pitanju teme kojima se autori bave ili uslovi proizvodnje, stvarnost kojom se bave autori, a sa druge strane, jako je važno da samim autorima i njihovim filmovima damo prostor i damo im na značaju. Tu su najčešće mlađi autori, koji rade možda neke manje filmove i nemaju toliki komercijalni potencijal, nisu se još postavili u neke svetske okvire najznačajnijih autora i ostvarenja, ali teže tome.
Jeste li zapazili neki specifičan fenomen u okviru „Hrabrog Balkana“?
Pored ovoga što smo spominjali, najspecifičnija stvar je to što se veoma često autori bave društveno-političkim okolnostima ove stvarnosti u kojoj živimo. Ne samo ove godine, nego u okviru svih ovih godina od kako postoji „Hrabri Balkan“, to je najzanimljivija stvar. Mislim da je to takođe zanimljivo u kontekstu posmatranja sličnosti problema ili razlika između zemalja u okruženju, naših komšija.
Odskače li nečija kinematografija u okruženju i menja li se tu nešto?
Odskače već godinama rumunska kinematografija, to već nije ništa novo. Još od 2000. godine, a posebno poslednjih petnaestak godina, Rumunija je dominantna, i kao najveća zemlja na Balkanu, a i razvili su ogromnu filmsku industriju. Sa druge strane, i Grčka je isto u poslednjih nekoliko godina prisutna. A mislim da i Srbija odjednom ima mnogo ozbiljniju kinematografiju. Više to nije samo nagoveštaj, nego stvarnost, a videćemo za godinu-dve velike rezultate svega toga. Pojavilo se mnogo mladih autora koji znaju šta hoće, komuniciraju mnogo više, ne samo sa lokalnom publikom, nego i sa publikom na međunarodnom nivou. To je već stvarnost.
Na koje autore i filmove mislite?
Mislim na sve autorske filmove koje smo imali u prethodnih nekoliko godina. Ove godine smo imali „Oazu“ Ivana Ikića, koji je velike uspehe postigao na međunarodnom planu. On neće biti prikazan sada na Festivalu autorskog filma, ali hoće u skorije vreme u celoj Srbiji. Tu je i dokumentarni film Mladena Kovačevića „Srećna nova, Yiwu“, koji takođe i dalje nije prikazan u Srbiji, ali se nadam da će biti. I on je imao dosta uspeha u svetu. Trenutno ima sigurno pet do sedam filmova koji će imati premijere u narednih godinu, godinu i po i biće veoma zanimljivi.
I FAF je morao da se prilagođava okolnostima vezanim za koronavirus. Utiče li korona na snimanje filmova, pre svega na estetiku, kako vam izgleda sve to?
Nisam imao još to iskustvo, ali ne bih, iskreno, voleo da snimam film za vreme pandemije, zato što mislim da to pre svega sa praktične strane jako otežava ceo proces. On je već po sebi veoma komplikovan, a kamoli u ovim okolnostima. I ne znam kako bih kao autor mogao da funkcionišem normalno i da razmišljam o svom delu, svom filmu, dok se dešava sve ovo, dok moramo da budemo oprezni, dok vodite računa o tome da li će neko da se zarazi, dok se nose maske, kako sa glumcima… Jako je to otežavajuće.
Kako vam izgleda budućnost bioskopa u tom smislu?
Imam teoriju koja možda i nije tačna, ali mislim da će ovo sve najviše uticati na američke filmove, na Holivud, na veliku industriju, zato što su to filmovi koji koštaju jako mnogo, u njih se ulaže mnogo privatnog novca i postoje isključivo zbog zarade. Sa druge strane imamo filmove koji nas ovde zanimaju, a to su autorski filmovi koji nastaju najčešće uz podršku nekih filmskih fondova, državnog novca i praktično nikada nisu profitabilni na taj način. Ukoliko se ta pomoć za finansiranje filmova održi, mislim da autorski film može da se još bolje pozicionira u kontekstu bioskopske distribucije u odnosu na američke filmove koji su, ne samo kod nas, nego svuda u svetu, osim možda u Francuskoj i u još par zemalja, potpuno dominantni i zauzimaju 98 odsto prostora u bioskopima.
Vaš film „Kad svane“ podržan je na konkursu Filmskog centra Srbije. Možete li nam reći nešto više o njemu?
To je moj novi kratkometražni film. Scenario za njega sam pisao sa Nađom Petrović ovog leta, u ranoj sam fazi sa tim i dalje. Voleo bih, naravno, da ga snimam što pre, ali se plašim da će to malo da se oduži zbog ovih okolnosti. Film je, inače, socijalna drama.
O čemu govori?
O teškoćama koje normalni ljudi imaju u današnjem svetu, pogotovu u kontekstu Srbije. O ljudima koji ostaju bez posla i moraju nekako da se snađu da prežive u ovom dosta mračnom trenutku u kom smo.
Mislite da kratki ili dokumentarni filmovi mogu da utiču na promene u društvu?
Naravno da mogu. Svaka umetnost, bilo da je to film, arhitektura, književnost ili muzika, itekako utiče, samo što su verovatno to manje vidljivi uticaji, na duže staze, nego što se neka promena odmah dogodi. Izuzev, naravno, nekih filmova koji su jako vidljivi, koji pokreću neku konkretnu temu u određenom trenutku, pa može da se pokrene i dijalog.
Pitam vas to i zato što kažete da je zajednička karakteristika, uslovne rečeno, većine filmova u „Hrabrom Balkanu“ ta da su tematski vezani za sada i ovde…
Mi kao stvaraoci uvek stvaramo u kontekstu onoga gde se nalazimo. Često se i beži u neke nadrealne priče ili fantaziju, ali čak i u tim slučajevima dobri, kvalitetni filmovi uvek imaju neku vezu sa savremenim svetom, ovim trenutkom i mestom gde nastaju.
