Odvojili smo se od istine, sebe, suštine. Sve je veći jaz između toga šta jesmo, koje su naše mogućnosti i kako se predstavljamo, kaže za Nova.rs reditelj Stefan Arsenijević.
Faciniran narodnim epom „Banović Strahinja“ još od dečačkih dana, pride uz teret istoimenog filma Vatroslava Mimice dugo je reditelj Stefan Arsenijević smišljao kako da ga ponovo oživi na velikom platnu. No, kad se, nažalost, desila migrantska kriza, sineasti su se kockice konačno sklopile. Ep je smestio u savremeni kontekst, modifikovao naslov i već posle svetske premijere prošlog leta na Filmskom festivalu Karlove Vari ostvarenje „Strahinja Banović“ pobralo je silne hvalospeve, ali i nagrade u ključnim kategorijama na ovoj prestižnoj smotri.
U proteklih godinu dana prikazivan je na festivalima širom sveta, a poslednji u nizu na kojem je publika mogla da pogleda „Strahinju Banovića“ jeste 29. Festival evropskog filma Palić, gde je Arsenijević dobio nagradu Asocijacije filmskih festivala Srbije za najbolji srpski film. Osvrćući se na još jednu nagradu, Stefan Arsenijević je u razgovoru za Nova.rs podsetio na daleko važniju stvar – empatiju:
Zašto patimo od nedostatka empatije, zašto je čovek postao tako surov?
– Ne znam šta je problem. Moja teorija jeste da je to vezano s konzumerističkim društvom. Svi smo navikli da možemo da kupimo sve, da nam je komfor najvažniji, a ako nešto ne valja, samo ga odbacimo. Okrenuli smo se sebi, ali ne u duhovnom smislu, već u smislu komfora. Što bi sad neko imao empatiju prema drugome, što bi se trošio, kad može da gleda samo na sebe i na to da mu bude dobro i komforno u svom malom svetu. Ali, to dovodi do toga da nama mogu da manipulišu i za veće političke stvari.
Film „Strahinja Banović“, koji već godinu dana živi svoj život, upućuje na istu tu empatiju. Je l` iluzorno reći da film, umetnost može nešto da promeni?
– Može da pomogne, a promeni ne. Ako neki senzibilni ljudi pogledaju film imaće posle toga osećaj da ovaj svet ima smisla. Prepoznaće empatiju, vrednosti koje im prijaju, i onda to osetiti kao ohrabrenje. Dešavalo mi se da mi to ljudi govore na različitim festivalima širom sveta. Jer, svuda je ta kriza solidarnosti, pa i emocija. Postali smo škrti na emocijama, a za mladu generaciju, na koju sam upućen jer predajem na fakultetu, pokazivanje emocija je slabost. Kad pogledaš društvene mreže, ispada da svi žive neke fantastične živote u kojima im se samo dešavaju fantastične stvari. I svi su puni prijatelja. A onda pogledaš oko sebe i vidiš da svi na ulici, svuda čukaju svoje telefone, da se niko ni sa kim ne druži i ne vidim taj fenomenalan život s društvenih mreža. Više mi se ne ide na Fejsbuk jer osećam se neadekvatno – da moj život nije dovoljno dobar.
A da počnete da živite neki imaginarni život?
– Možda bi trebalo. Ali, moj posao je da smišljam živote svojih likova. A sad ne bih da još smišljam svoj imaginarni koji je fenomenalan samo na društvenim mrežama. Odvojili smo se od istine, sebe, suštine. Sve je veći jaz između toga šta jesmo, koje su naše mogućnosti i kako se predstavljamo. Mislim da se svi osećaju jako usamljeno, ranjivo, i zatvaraju se u neke oklope. U tim oklopima teško je imati empatiju. Na kraju pesme „Banović Strahinja“ se kaže – malo je takvijeh junaka kao što beše Strahinjiću Bane. Jako je teško doći na taj nivo da čak i ako ti je neko učinio nešto nažao, to možeš da razumeš i oprostiš. I da ljubav bude iznad svega toga. Ali, važno je da bar postoji neki ideal. U ovom trenutku su neki drugi ideali u fokusu, i zato je ovaj film važan.
Koliko je sad poruka filma, u svetlu rata u Ukrajini, još važnija?
– Rat u Ukrajini je prilično aktuelizovao celu stvar. Migrantska, izbeglička kriza je eksplodirala. Što se Ukrajine tiče, čini mi se da se svet pokazao ujedinjen u nekoj solidarnosti, ali ovi migranti o kojima sam ja pričao, nažalost, i dalje nemaju tu vrstu tretmana. Opet imamo razdvajanje na to koji ljudi više liče na nas, pa prema njima osećamo veću empatiju, a prema onima koji ne liče smo hladniji. Strašno mi je što se to dešava u 21. veku. Nikad nije dovoljno naglašavati da smo svi mi na ovoj planeti jedno i da možemo opstati samo ako se udružimo u ljudskosti.
Zašto je jednom nagrađivanom reditelju poput vas tako dugo trebalo da dođe do realizacije igranog filma?
– Film je skupa igračka, i svuda je teško doći do filma, a u Srbiji posebno. Razvijao sam neka dva projekta koja na kraju nisam završio, a na kraju sam ovaj film radio šest godina. Dok se okreneš prođe mnogo vremena. Uvek se šalim kako se filmovi teško snimaju, a lako gledaju. Radiš na tome godinama, a onda se to za sat i po provrti na ekranu. Takva je profesija. Mora čovek da se bori.
Koja borba vam predstoji?
– Imam nekoliko ideja za film, ali i za seriju. Serije su mi vrlo uzbudljivo, kreativno polje delovanja, na kojem se nisam još oprobao. Volim svoje likove, zavolim i glumce koji ih tumače, i uzbudljiva mi je ideja da možeš da im se vratiš, da to traje. S glumcima iz „Strahinje Banovića“ sam postao kao porodica. Bilo bi divno kada bismo mogli ponovo da snimamo nešto zajedno.
Za dolaske na Palić vezuju vas, osim filma, susreti sa velikim rediteljima, poput Louča ili Rasela. Koliko su festivali važni?
– Jako su važni za život filma. Živimo u civilizaciji spektakla, gde ljudi ne žele da vide samo film, već da to ima dodatnu vrednost. Festivali to pružaju. Palić je u tom smislu vrlo specifičan, jer je okrenut evropskom filmu i na njega dolaze legendarni reditelji, ali i neke od budućih nada kinematografije, pa se svi susretnete. Dragoceno je da je to mali festival, gde ne trčiš sa sastanka na sastanak, kao u Karlovim Varima, Berlinu, Veneciji, Kanu, već provodiš vreme mnogo opuštenije. Mnoga divna prijateljstva sklopio sam ovde na Paliću. Evo, iste večeri su prikazani moj i film Ditriha Brugemana koji mi napravio omaž u svom ostvarenju „Ne“, jer se pominje lik koji se zove Stefan Arsenijević. Ta prijateljstva i veze nastaju na ovakvim mestima.
Često se ovih dana na Paliću pominjalo ime Milene Dravić, prve dobitnice nagrade „Aleksandar Lifka“ i predsednice Saveta festivala…
– Ah, Milena… Milena je istovremeno veća od života, a opet potpuno ukorenjena u život. Smrt joj ne može ništa, ali mi koji smo je znali veoma patimo što je nema. Kad sam montažnu verziju jednog od filmova koje smo snimali zajedno – „Izgubljeno nađeno“ prikazivao nemačkim producentima, koji nisu znali ko je Milena Dravić, već posle prvog kadra u kojem sedi i gleda kroz prozor u nebo rekli su – ove plave oči, ova žena je veća od života. Imala je taj filmski pogled koji retko ko može da ima, i zato je bila najveća diva. Ali, istovremeno sećam se njenih stalnih preispitivanja. Tajna njene veličine bila je u tome što dar nije uzimala zdravo za gotovo. Radila je za svaku ulogu, davala se do kraja. Što se povezuje s pričom o tome kako se svi trude danas da im bude komforno. Ne, daješ se i sebi i drugima. Jedan od poslednjih susreta koji smo imali bio je na izložbi fotografija iz njenih filmova koju smo napravili Maja Medić i ja u DKC-u. Sprovodili smo je kao holivudsku zvezdu kroz masu, jer su svi hteli da popričaju s njom, da uzmu autogram. A u toj masi ljudi koja se tiska ona vidi u daljini Milu Turajlić, koju ne poznaje. I kaže mi da je skoro dobila nagradu za najbolji dokumentarac u Amsterdamu i kako bi volela da joj čestita. Probijem se kroz tu masu da joj dovedem Milu da joj čestita. U trenutku koji je posvećen samo njoj, želi da se posveti na tren drugom. E, to je ta veličina, empatija, razmišljanje o drugima, koje nam nedostaje. Ali, trebalo bi da se učimo dok živimo. Uvek sam optimista.
Bonus video: Druženje sa glumcima iz „Strahinje Banovića“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar