0
Svet nije podeljen, on je jedan, isprepletan i složen. Međutim, u tom našem zajedničkom svetu žene razne prostore moraju da osvajaju, kad ih jednom osvoje moraju svoje mesto u njemu da pravdaju, kaže za Nova.rs dramaturškinja Staša Bajac, autorka komada "Ova će biti ista", koji će premijerno biti izveden večeras u Ateljeu 212.
Staša Bajac diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kao i na Univerzitetu umetnosti u Berlinu na smeru narativni film i audio-vizuelne tehnologije. Između ostalog, napisala je scenarija za filmove „Vlažnost“ i „Asimetrija“, kao i za serije „Grupa“ i „Žigosani u reketu“. Njena drama „Ovaj će biti drugačiji“ osvojila je Hartefaktovu nagradu za najbolji angažovani celovečernji dramski tekst i izvodi se u Ateljeu 212. Usledio je potom i komad „Ova će biti ista“.
– Atmosfera uoči prve sezone igranja drame „Ovaj će biti drugačiji“ bila je potpuno euforična. Zaista nisam mogla da zamislim da će biti toliko burnih reakcija. Međutim, utisci su se znatno razlikovali među ženama i muškarcima. One su imale potrebu da se ispovedaju, a muškarci su bili ili zbunjeni i zatečeni ili želeli da se ista tema obradi iz njihovog ugla. Energija za to je svakako došla od glumaca iz Ateljea, koji su već pravili razne varijante podela, pre nego što sam ja uopšte počela da pišem. Ne mogu da zamislim veću motivaciju da nešto uradim od tuđeg uzbuđenja da u tome učestvuje, priča Staša Bajac kako je nastao komad „Ova će biti ista“.
Da li je zaista ovaj svet podeljen na muški i ženski?
– Ne mislim da je svet podeljen, on je jedan, isprepletan i složen. Međutim, u tom našem zajedničkom svetu žene razne prostore moraju da osvajaju, kad ih jednom osvoje moraju svoje mesto u njemu da pravdaju. Na istim mestima, bilo da je kancelarija ili park ne osećamo se jednako bezbedno, kao muškarci. Na nekim drugim mestima nas ima više, na primer kod terapeuta, jer oni ređe priznaju da im treba pomoć. Spolja gledano, od te nepravedne složenosti muškarci više profitiraju, ali to je samo delimično tačno, u isto vreme mnogo i gube. Zato ženska emancipacija znači slobodu za sve.
Koliko je istina da su „muškarci sa Marsa, a žene sa Venere“?
– Nisam sigurna šta to znači. Možda da su oni po prirodi ratoborni, a žene brižne? Ja ne osporavam neku arhetipsku razliku u polovima, rado je i slavim, fascinantna je i prelepa, kao i svaka različitost. Međutim, vrlo lako se iz toga sklizne u ideje da je muškarcima u prirodi da budu agresivni, a da je za ženu neprivlačno da je ratoborna. Tako od predivnih razlika odlazimo u suštu suprotnost, a to su kalupi i uzusi kojima moramo da se povinujemo. To guši prirodu svakog bića, bez obzira na njegov pol. Uostalom, svi kao ljudi nosimo u sebi i nežnost i snagu i slabost, to su bespolne karakteristike koje svako u sebi mora da obrgli da bi bio miran sa sobom.
Oni koji su imali prilike da gledaju probe, kažu da ste potpuno ušli u „muški mozak“.
– Moram da primetim da muškarce umetnike nikad ne pitaju kako su ušli u ženske mozgove. Kako je Bergman napisao najbolje ženske likove u istoriji filma? Čini mi se da to dolazi od ideje da su oni celoviti autori, a žene umetnice se bave nekim „ženskim temama“, pa kad se osile, drznu se da se bave muškim protagonistima. Ja u našoj istoriji najviše volim kako se o ženskim pravima pričalo u posleratnoj Jugoslaviji, jer je to bilo društveno, a ne „žensko“ pitanje, pitanje poboljšanja zajednice i zajedništva. Ako smo solidarni, onda su naši problemi njihovi problemi, i problemi muškog mozga i moji.
Prošla i ova godina su krcate iskušenjima i preprekama. Je li ta činjenica bila kreativni izazov za vas?
– Što se tiče pisanja, napravila mi je okruženje u kom mogu neprekidano da sedim kod kuće, što svi pisci uvek i žele. Moram da priznam da nisam osetila nikakvu potrebu da pišem bilo šta što se tiče korone, ja se radujem da to sve ostavimo iza nas. Najveći izazov je zapravo što smo svi bili pod stresom, emotivno i mentalno izremećeni, a sad shvatam i isrcpljeni. Teško je stvarati bilo šta iz takvog stanja, ali možda nešto baš sirovo i granično i izađe iz nas svih. Nadam se da u tome ima i neke katarze.
Koje teme vas sada preokupiraju?
– Uoči premijere okupiraju me tuđi utisci, tome se uvek radujem. Takođe, okupira me i pisanje treće sezone serije „Državni službenik“, kojoj se koliko vidim drugi veoma raduju.
Šta je ono što vam je privlačno kao piscu kada radite za film, a šta za pozorište. Koliko se razlikuje proces rada?
– Meni filmovi dolaze u slikama i atmosferama. Film ima neverovatnu moć da zabeleži i prenese trenutke koji su neuhvatljivi i neopipljivi, a intenzivni i važni. Mislim da mu je muzika tu najsrodnija, ona na neki drugi način hvata boje i obrise. Proces rada je mnogo složeniji, jer je put koji se od ideje do finalnog dela prevali prosto ogroman. On je jedna neverovatna mašina, kad dođete na set to nekako deluje kao gradilište, a opet da bi bio dobar zahteva delikatnu preciznost i senzibilnost. Što se tiče pozorišta, ono u izvesnom smislu daje veću slobodu, ne mora nužno da bude tako komercijalno, lakše koketira sa apstraktnim idejama, poezijom, vizuelnim umetnostima.
Na kojim novim projektima radite?
– U ovom trenutku se radujem ulasku u montažu dokumentarnog serijala „Ona se budi“, koji već dugo spremamo Mia Bjelogrlić i ja, a bavi se svim ovim pitanjima sa kojim smo i započeli intervju. Pored toga, čeka me i kratki igrani film „Maroko“ sa Tamarom Krcunović i Milanom Marićem, čije snimanje je korona odložila.
Posle „Vlažnosti“ opet sarađujete sa Nikolom Ljucom. Recite nam nešto o filmu „Zvečarke“.
– Scenario za film „Zvečarke“ nastao je po komadu „Novo doba“, po mom mišljenju, našeg najtalentovanijeg dramskog pisca Vuka Boškovića. Smešten je u savremeni političko-korporativni kontekst, gde glavna junakinja u jeku kampanje za političke izbore raskopava mrak koji je okružuje, a koji leži u temeljima i međuljudskih odnosa i ovog našeg komplikovanog društva. Ja Nikoli nisam samo saradnik i prijatelj, već i njegov najveći fan, pa se neizmerno radujem da kao publika konačno gledam njegov novi film.