Pretpostavljam da pisanje o (rediteljskim) filmovima Paula Schradera ne treba da bude samo donekle opravdano (i obavezno) samo zbog njegovih velikih scenarističkih učinaka (od "Taxi Driver" naovamo), već i zbog toga što nam je u poslednjih pet godina isporučio par neočekivano solidnih i zanimljivih filmova koji se bave belim, hetero muškarcima u "kriznim godinama" koji na različite načine pokušavaju da se nose sa svetom oko sebe.