2
Morison je bio alkoholičar godinama - u svakom trenutku bio je odlučniji, brutalniji, ozbiljniji, refleksivniji, nesposobniji, nepouzdaniji, nesnosniji propali pijanac nego bilo koji od onih koje su njegovi prijatelji, njegova devojka ili ostali članovi benda u životu videli, beleži Grejl Markus u knjizi "Dorsi: Pet opakih godina muzike za ceo život".
Kako je duh Dorsa ostao netaknut zubom vremena, zašto i danas muzika benda predvođenog Džimom Morisonom i dalje treperi od straha koji je u njihovo vreme lebdeo nad zemljom ne tako davno pogođenom ratnim užasima objašnjava čuveni američki kritičar, publicista, ekspert za pop kulturu i predavač na Berkliju, Prinstonu i u Minesoti Grejl Markus.
Nekadašnji kritičar i kolumnista „Rolingstouna“ ili „Vilidž vojsa“ u knjizi, koju je objavio „Klio“, podseća, prema rečima prevodioca dela Zorana Paunovića, na neprolaznu vrednost poezije Džima Morisona i muzike grupe Dors.
Ljubaznošću izdavačke kuće „Klio“ donosimo odlomke iz knjige Grejla Markusa „Dorsi: Pet opakih godina muzike za ceo život“:
Nigde u muzici Dorsa nisu se te dve strane našle u tako snažnoj tenziji, punoj međusobnog razumevanja, kao u „Roadhouse Blues“. Svaki njen deo čitava je pesma za sebe: priča koja je Bluz krčme kraj puta 183 pronađena na licu mesta, koja počinje od sredine, i deluje potpuno otvoreno, priča koja bi mogla krenuti u bilo kom pravcu. Pravo niotkuda dospeva uzvik: „SPASITE NAŠ GRAD! SPASITE NAŠ GRAD!“
U Pitsburgu, drugog maja 1970. godine, bend kreće s ovom pesmom kao četvrtom u setu. Biće im potrebno sedam minuta čeprkanja, traženja, pretnji kojima su nastojali da je nateraju da oda sve svoje tajne; prava drama počinje u času kada Morison, čiji glas već zvuči očajnički, i natprirodno ispunjeno, i nekako kao sve širi u svakom stihu, da bi se jednog trena sunovratio u onu uzavrelu močvaru od melodije, u onaj deo bez reči. Tu on nestaje u gustoj kaši muzike i nastavlja da peva, you gotta cronk cronk cronk sh bomp bomp cronk cronk cronk eh hey cronk cronk cronk ado ah hey che doo bop dag a chee be cronk cronk well rah hey hey tay cronk cronk see lay, hey – i istrajava u tome dobrih šezdesetak sekundi.
A to je teže no što se čini. Sa svakim taktom vokalnih zvukova pritisak se povećava, a zadovoljstvo produbljuje, kao i zanos, sloboda spram reči, značenja, pesme, benda, hitova, publike, policije, zatvora, i samog sebe postaje sve stvarnija, sve dragocenija, i sve podložnija nestajanju već na sledećoj krivini ako pogled ne ostane prikovan uz put. Tokom tog dugog minuta, Morison peva celu pesmu na nekom drugom jeziku, nekom na kome samo on ume da govori, ali koji svako može da razume. Ne postoji nijedan drugi snimak na kome on zvuči tako ispunjeno kao umetnik, kao neko ko je bacio rukavicu i rekao, sebi, vama, svakom ko sluša: čujte sad ovo.
Kad su novembra 1969. godine Dorsi snimili „Roadhouse Blues“, Morisonovo hapšenje u Majamiju u martu prethodne godine, i iz toga proistekla tri meseca otkazanih koncerata po čitavoj zemlji, suđenje za krivično delo koje je pretilo tokom naredne godine, realna opasnost od odlaska u zatvor, i sledstveno tome od raspada benda, bili su samo najočigledniji demoni. Avet Mensonovog pokolja lebdela je nad svakom holivudskom ikonom, nad svakim ko je bio deo tog sveta, i nad svakim rok muzičarem, kao kakav losanđeleski ekvivalent Vijetnama. Doslovno svi – i oni koji su, poput Nila Janga, bili uvučeni u Mensonovu orbitu, i oni koji su poznavali nekog kome se to dogodilo – verovali su da postoji spisak za odstrel, i da je taj spisak u rukama mensonovaca koji strpljivo čekaju, tu negde napolju, da mesija izda naređenje. Bilo je razloga za verovanje da su Mensonove ekipe samo prethodnica – lumpen avangarda, moglo bi se reći – čitave mreže kultova koji su godinama ubijali vreme, još od kasnih četrdesetih, kako neki smatraju, kada su britanski ekspert za seksualnu magiju Alister Kroli, osnivač Laboratorije Džet propalšn Džon Parsons, i L. Ron Habard, u Pasadeni obavljali satanističke rituale, u odlučnim nastojanjima da prizovu kurvu vavilonsku i s njom začnu živog Antihrista.
Piće, strah: Morisonu je bio sasvim dovoljan Menson, i bilo koja holivudska birtija u kojoj bi se obnoć zatekao kao razlog da bez prestanka pije. Bio je alkoholičar godinama – u svakom trenutku bio je odlučniji, brutalniji, ozbiljniji, refleksivniji, nesposobniji, nepouzdaniji, nesnosniji propali pijanac nego bilo koji od onih koje su njegovi prijatelji, njegova devojka ili ostali članovi benda u životu videli.
„A kako bi bilo… da malo popričamo o alkoholu?“, rekao je Morison Džeriju Hopkinsu u leto 1969. godine. „Samo kratak razgovor. Nikakvo razglabanje. Alkohol naspram droge?“ Intervju u kome intervjuisana zvezda traži od novinara saglasnost da porazgovaraju o nečemu do čega mu je stalo? Gde je još tako nešto moguće? „Kad pijete … do određenog trenutka imate potpunu kontrolu“, rekao je Morison. „To je vaš izbor, svaki put kad otpijete gutljaj. Raspolažete mnoštvom malih izbora. To je nekako kao… mislim da je u tome razlika između samoubistva i polagane predaje“. „Šta hoćete da kažete?“, upitao je Hopkins. „Nemam pojma, čoveče“, odgovorio je Morison, okončavši intervju s razmetljivošću iskusnog zabavljača: „Hajdemo da popijemo nešto.“ Sve je to bilo prisutno u pesmi „Roadhouse Blues“: ne kao autobiografija, niti kao priznanje, ne kao poziv za pomoć ili kao „jebi se“ svakom ko bi mu se obratio, već, prema određenju iz jednog starog rečnika koje je Luiz Bruks rado citirala: „subjektivna epska kompozicija u kojoj autor moli za dopuštenje da se prema svetu odnosi u skladu sa sopstvenom tačkom gledišta“.
Konačno, na master snimku pesme i gotovo svaki put u potonjim interpretacijama, završna strofa pesme stekla je vlastiti glas. I dalje je u njemu bila primetna nota oponašanja crnačkog pevanja, no to više nije delovalo neprijatno. Bili su to najbolniji, najodlučniji stihovi u pesmi – najubedljivije fatalistički stihovi u čitavoj karijeri Dorsa. „Posle rata“, rekao je jedan moj prijatelj razmišljajući o nenametljivom britanskom melanholičnom autoru špijunskih romana Eriku Ambleru, čiji su predratni junaci bili obični Englezi uhvaćeni u nadiruću fašističku hegemoniju Evrope tridesetih godina dvadesetog veka, a čiji su posleratni trileri bili ništa drugo do složeni popularni romani lišeni moralnih dimenzija, „on je po svoj prilici izgubio osećaj straha.“
Ono što su Dorsi ponovo pronašli u pesmi „Roadhouse Blues“, ono što su ponovo uspeli da artikulišu, nije bio nikakav osoben stil, nikakav povratak temeljima, osnovi, korenima: bio je to jezik straha kakav je kao pokretačka sila postojao na albumu The Doors; i to se nije ogledalo u samim rečima, već u načinu kojim su one bile pevane, prevrtane, preispitivane u samom nastajanju, u načinu kako su služile kao naslovi za muzičke pasaže u kojima se oglašavao njihov jezik. Isprva su zvučale melodramatično, čak i samosažaljivo: „Probudio sam se jutros i natočio sebi pivo / Probudio sam se jutros i natočio sebi pivo / Budućnost je neizvesna i kraj je uvek blizu.“
Oba puta Morison posebno naglašava reč pivo. Poslednji stih je ostavio da visi u vazduhu, odbacio ga je od sebe kao vremensku prognozu. I nije njegova smrt bila to što je taj stih učinilo tako sugestivnim, i što je sve ostalo u pesmi pretvorilo u put koji treba da vas dovede upravo do te tačke. Taj put je stvoren tokom četiri decenije postojanja te pesme, pesme koja je održavala korak s vremenom, pesme koja je išla dalje tako što je uočavala i potom odslikavala svaki novi preokret u nadirućoj istoriji, pesme koju vreme nije ni porazilo, ni umanjilo, niti ublažilo, već je teklo naporedo s njom takt po takt, korak po korak.
Kraj
Bonus video: Morisonov grob u Parizu
