"Priču sa zapadne strane" posvećujem ocu koji je preminuo prošle godine. Nisam stigao da ga završim na vreme da ga on vidi. Ali, dok sam bio na snimanju u Njujorku, moj asistent je trčao okolo sa FaceTime-om na iPad-u, a moj tata bi sedeo kod kuće u Los Anđelesu i gledao nas kako snimamo, tako da se osećao kao deo našeg društva, rekao je slavni Stiven Spilberg govoreći o svom novom filmu.
Čuveni reditelj Stiven Spilberg režirao je rimejk čuvenog filma „Priča sa zapadne strane“ iz 1961. godine koji u bioskope premijerno stiže 9. decembra, a u velikom intervjuu za „Guardian“ otkrio je kada i kako je rođena ideja, te šta je ono što njegovo ostvarenje razlikuje od višestruko nagrađenog dela u režiji Džeroma Robinsa i Roberta Vajza.
Ljubav dvoje mladih, romansa Romea i Julije, ljubavne iskre između gringosa i Portorikanke smeštene u Njujork pedesetih godina prošlog veka bile bi bajkovite da im na put nisu stale etničke razlike i urođeno neprijateljstvo između dva tabora, dve porodice i dva naroda.
Spilbergova verzija okupila je najbolji brodvejski i holivudski kreativni tim uključujući samog scenaristu Kušnera koji je dobitnik Pulicerove nagrade, potom koreografa Džastina Peka dobitnika nagrade Toni, kao i renomiranog dirigenta filharmonije Los Anđelesa i dobitnika Gremi nagrade Gustava Dudamela koji je i dirigovao snimanjem čuvene muzičke partiture. Glumačku postavu savremene verzije filma, pored Rite Moreno koja je igrala i u prvoj, čine i mladi protagonisti Ansel Elgort u ulozi Tonija i Rejčel Zegler kao Maria.
Kako piše novinar Gardijana, Spilberg se trudi da istakne da ovo nije rimejk filma nagrađenog Oskarima, već reimaginacija originalnog scenskog mjuzikla.
„Nikada se ne bih usudio da mu priđem da je to bio samo film“, kaže on. „Ali, pošto se stalno izvodi u različitim formama širom sveta, nisam osećao da skačem na delo mog prijatelja Roberta Vajza iz 1961. godine“, kazao je slavni reditelj.
Spilberg i „Priča sa Zapadne strane“ idu dalje od toga. Naime, slavni reditelj imao je 10 godina kada je postao opsednut albumom glumaca sa Brodveja, koji je njegov otac doneo kući 1957. Čak je upao i u nevolje zbog toga što je izgovorio komičnu numeru iz jednog dela.
„Sa tatom preko puta mene i majkom pored mene, pevao sam: ‘Moj otac je kopile / Moja mama je SOB…’ O moj Bože, tako su se naljutili. Vikali su: „Ne možeš da kažeš „kopile“ za stolom! Gde si to naučio?’ Rekoh: „To je sve na tvojoj traci!“
Spilberg je sedamdesetih postao poznat kao jedan od „filmskih derišta“, takozvani zato što su bili prva generacija američkih filmskih stvaralaca koja je apsorbovala veliki deo svog obrazovanja sa platna i nastavila da transformiše Holivud. Od te ekipe u kojoj su bili Frensis Ford Kopola, Brajan De Palma, Džordž Lukas i Martin Skorseze, Spilberg je bio jedini koji nije napravio skok u mjuzikle.
„Frensis je to uradio sa „Finian’s Rainbow“, Brajan sa „Phantom of the Paradise“, Martin sa „New York, New York“. Morate da shvatite da je „American Graffiti“ Džordžov mjuzikl. (smeh) Što znači da su svi filmski dečaci to uradili, a ja sam bio poslednji. To mi odgovara!“
Kako je istakao, prethodno je imao zdravu anksioznost. „Tako radim bolje“, objašnjava on. „Strah je moje gorivo, a samopouzdanje moj neprijatelj. Ako sam pod pritiskom, dobijam bolje ideje nego da, recimo, dođem na ideju da radim nastavak „Parka iz doba Jure“. Za mene je mnogo bolje da ne snimim nastavak „Parka iz doba Jure“.
Muzički delovi, kao što je plesno takmičenje u Spilbergovoj ratnoj komediji „1941.“ ili zaslepljujući omaž Bazbija Berklija na početku filma „Indiana Jones and the Temple of Doom“, pojavili su se u njegovim filmovima, a da on nikada nije stavio više od „nožnog prsta u vodu“ – ili bolje rečeno, „na podijum za igru.“ Njegova fantazija „Kuka“ iz 1991. godine, u kojoj je Robin Vilijams u glavnoj ulozi odraslog Petra Pana, čak je započela život kao mjuzikl.
„Odlepio sam posle prve nedelje snimanja i izvadio sve pesme“, priseća se on. „To je bila najveća promena koju sam ikada imao dok sam režirao film. Jednostavno se nije činilo u redu iz nekog čudnog razloga. Možda se nisam osećao spremnim da radim mjuzikl. Bio sam u redu dok sam radio te male delove u „1941.“ ili „Temple of Doom“, a kasnije je bila neka vrsta plesa bez gravitacije uz Bee Gees u „Ready Player One“. Imao sam i nekoliko pogrešnih početaka, sa scenarijima koje sam počeo da razvijam u originalne mjuzikle. U nekom trenutku sam odlučio da moram imati hrabrosti za svoja uverenja.“
To je značilo povratak mjuziklu koji mu je napravio „problem za stolom“.
„To nikada nije napustilo moj život. Svojoj deci sam puštao album sa Brodveja. Pamtili su pesme tokom odrastanja. Imam video snimke na kojima jurim unaokolo igrajući te likove. Ti video snimci dokazuju kako je „Priča sa Zapande strane“ prožela ceo moj život i živote moje dece i unuka. To je ludo! Šteta što nisam bolji plesač (smeh) Imam nekoliko levih stopala. Saplitao sam se o kablove na sopstvenim setovima od kada sam bio televizijski direktor sa 22 godine. Sada je još teže sa skoro 75!
Spilbergova verzija „West side story“ u sebi sadrži efikasnost i razvija prisnost – uvodeći prikaz rasne i socijalekonomske specifičnosti koju prethodne verzije nisu uspele da prikažu.
„Ono sto nisu prikazali u verziji iz 1961. jeste da je je San Juan Hill sravnjen sa zemljom buldožerima“, kaže aludirajući na srušene kvartove na Menhetnu, čime su raseljene siromašne porodice afroamerikanaca.
„Kako je Rejčel Zegler kasnije rekla – „Tonijev scenario prikazuje realnosti o životu u ovim zajednicama“. Poručnik Shrank kaže u prvoj sceni – „Na putu ste nam“. Neke scene plesa u ovoj verziji odigravaju se pored ruševina i otpada. „Jets-i se u jednom momentu penju na naslage đubreta“, kaže Spilberg.
Tu je i nova težina i dostojanstvo koje su pružili latino likovima, čime su kultura i rasizam sa kojim se suočavaju – oštrije nacrtani.
„Jasno je stavila do znanja kada je bila na audiciji da ćemo morati da se pozabavimo njenom nacionalnošću ako bude angažovana. Rekla je: „Ako niste zainteresovani da istražujete činjenicu da sam ja afro-latinoamerikanka, da sam crnka, onda mislim da ne bi trebalo da me uzmete u obzir.“ To nam je omogućilo da započnemo razgovor o kolorizmu i kako ono utiče na latino kulturu“, kaže slavni reditelj.
U ovom intervju za „Gardijan“ Spilberg otkriva i da je ovaj film posvetio svom ocu, koji je umro prošle godine u 103 godini.
„Nisam završio film na vreme da ga on vidi. Ali dok sam bio na snimanju u Njujorku, moj asistent je trčao okolo sa FaceTime-om na iPad-u, a moj tata bi sedeo kod kuće u Los Anđelesu i gledao nas kako snimamo, tako da se osećao kao deo našeg društva.“
Još jedna odsutna figura je Stephen Sondheim, koji je umro prošlog meseca u 91. godini. Na setu je bio poznat kao „SS1“, dok je Spilberg bio „SS2“, rang koji je odredio sam režiser. Poznavali su se od sredine 1980-ih. Kompozitor je prisustvovao svakom snimanju.
„Tokom kovida otkrio sam da je isti zaluđenik za filmove kao Skorseze i ja, i da je gledao najopskurnije filmove. Preporučivali bismo filmove jedni drugima, a onda bismo ih gledali ili razgovarali preko telefonom o njima. Ostalo je sećanje na prelepo prijateljstvo…“
Bonus video: Premijera filma „Toma“ u Čikagu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar