Stari majstori, kakvi su bili Leonardo da Vinči, Sandro Botičeli ili Rembrant koristili su proteine kako bi naslikali svoja remek-dela. Ali, ne bilo kakve proteine, već naročito jaja, odnosno žumance, otkrilo je novo istraživanje.
I dok su ranije na uljima na platnu velikih majstora tragovi proteina uglavnom pripisivani „kontaminaciji“ od izloženosti svetlosti ili uslovima u kojima su se čuvali, nova studija dala je potpuno drugačije rezultate. Kako su najveštiji evropski slikari tokom 16, 17 i 18. veka stvarali svoje slike otkriva studija objavljena u žurnalu „Nature Communications“, ali i koja su to „tehnička dostignuća“ koristili dok su slikali.
– Samo je nekoliko pisanih tragova o tome, ali nijedno naučno istraživanje nije sprovedeno kako bi se ova tema obradila na dublji način. I zato naši rezultati pokazuju da čak s malim dozama žumanca mogu da se postignu neverovatna svojstva na jednom ulju na platnu. I zato je žumance bilo vrlo korisno za slikare – objasnila je za CNN Ofeli Ranke s Karlsrue instituta za tehnologiju, inače jedna od autorki nove studije.
Ukoliko bi dodali samo malo žumanca tokom procesa slikanja velikani likovne umetnosti dobili bi dugotrajne efekte koji nisu samo doprinosili estetici umetničkog dela.
Poredeći „izum“ drevnih Egipćana, koji su nazivali „temperom“, a pod tim podrazumevali kombinaciju žumanca s prahom i vodom, „noviji“ umetnici su bili skloni eksperimentima. Stari majstori, kako je pokazalo istraživanje, dodavali su poznati sastojak – žumance – tada novim platnima koja su se pojavila u 16. ili 17. veku najpre u Centralnoj Aziji, pa potom na severu Evrope, a onda i u Italiji, tokom perioda renesanse. Tokom studije istraživači su „oživeli“ proces stvaranja slike koristeći četiri elementa: žumance, destilovanu vodu, laneno ulje i pigmente kako bi pomešali dve najbitnije boje za istoriju slikarstva i belu i ultramarin plavu.
I otkrili su da je dodatak žumanca višestruko koristan jer može da „složi“ sliku. Primera radi, kad se koristi žumance slika drugačije stari. Zapravo sporije…
– Duže vremena će proći pre nego što slika počne da oksidira, i to zbog antioksidanasa koje sadrži žumance. Hemijska reakcija koju izaziva mešanje ulja, pigmenata boje i proteina iz jaja direktno se odražava na „ponašanje“ slike. Na primer, glavni, beli pigment je veoma osetljiv na vlagu, ali ako ga pomešate s proteinom iz jaja mnogo je otporniji i lakše je staviti ga na platno – objasnila je Ranke.
Ključni dokaz efekta prisustva odnosno odsustva žumanca u ulju na platnu jeste slika Leonarda da Vinčija „Madona s karanfilom“ (Madonna of the Carnation), koja je trenutno izložena u Minhenu, u galeriji Alte Pinakotek. Na samom delu, kako su uočili istraživači, vidljivo je “naboravanje” lica Device Marije i deteta.
– Ulje na platnu suši se od površine, zbog čega ima tendenciju da se „izbora“ – ukazuje Ranke, dodajući da jedan od razloga za to može biti nedovoljan kvantitet pigmenata u bojama.
Upravo taj nedostatak, kako je pokazala studija, može biti nadomešćen dodavanjem žumanca.
– To je zadivljujuće. Imate isti kvantitet pigmenta u boji, jer dodatak žumanca menja sve – odsečna je učesnica studije.
I pošto do naboravanja dolazi samo nekoliko dana nakon završetka slike, veruje se da su Leonardo i drugi stari majstori „provalili foru“. Ne samo da je žumance dodavalo kvalitet ulju, već je omogućavalo još jedan bonus. Naime, slike su tada bile otpornije na vlagu.
Ta slika „Madonna of Carnation“ jedna je od Leonardovih najranijih. Bilo je to vreme kada je Da Vinči još uvek pokušavao da savlada novu tehniku stvaranja ulja na platnu.
Još jedna od slika, koju su promatrali tokom istraživanja, jeste Botičelijeva „Jadikovanje nad mrtvim Isusom Hristom“ (The Lamentation Over the Dead Christ), načinjena tehnikom tempera, ali osim nje, za pozadinu je korišćeno ulje, kao i još neki „sekundarni elementi“.
– Znali smo da neki delovi slike pokazuju poteze četkicom za ono što bi bilo tipično za ulje na platnu, međutim istraživanjem smo utvrdili prisustvo proteina. Iako ga je jako malo u procentima, teško ga je uopšte detektovati i zato se ranije mislilo da to nema veze s proteinom već se sve pripisivalo kontaminaciji slike. U radionicama umetnici su koristili različite stvari, pa i jaja koja bi mešali s bojama…
S obzirom da je dodatak žumanca imao tako dobar efekat na ulje na platnu, prisustvo proteina na samom delu dokaz je namerne upotrebe istog, pokazala je studija.
Istraživačka grupa, prema rečima Ofeli Ranke, doprinela je novim saznanjima o upotrebi žumanca i ulja.
– Nije naš cilj bio da otkriju materijale koji su stari majstori koristili za svoja remek-dela, već da objasnimo na koji način su pravili te divne, sjajne efekte, snalazeći se i koristeći i miksujući dostupne prirodne proizvode. Pokušali su da otkriju tajne starih recepata koji nigde nisu zapisani. I ovo novo otkriće doprinosi ne samo budućoj boljoj konzervaciji umetničkih dela već i boljem razumevanju istorije umetnosti.
Bonus video: Van Gog
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar