Nikada nisam bio član nijedne političke partije. Nisam ni aktivista. Ja samo snimam filmove, kaže u razgovoru za Nova.rs slavni reditelj Kosta Gavras, kome je večeras na Festu uručen Beogradski pobednik za doprinos filmskoj umetnosti.
Kostu Gavrasa od kako je sleteo sinoć na beogradski aerodrom saleću novinari, danas je odmah posle konferencije za medije u Kombank dvorani otišao do Jugoslovenske kinoteke da primi „Zlatni pečat“, pa se vratio u Kombank dvoranu na seriju intervjua, a potom mu je tu večeras reditelj Goran Paskaljević uručio “Beogradskog pobednika” i prikazan mu je film „Ponašajte se kao odrasli“ (Adults in a Room).
Pitamo ga da li je uvek tako dinamično, odgovara klimanjem glavom i, uz ljubazan osmeh pokazuje na stolicu pred sobom. Prethodno je, na pres konferenciji, između ostalog ocenio da je, snimajući svoj (za sada) poslednji film, došao i do zaključka da je u političkom smislu njegova generacija živela u diktaturama, a da danas postoji „diktatura finansijskog sveta“.
„Ponašajte se kao odrasli“ je, kažete, film o grčkoj tragediji i evropskoj ravnodušnosti. Janis Varufakis i Aleksis Cipras su obojica predstavljeni, na neki način, kao protagonisti. Može li se reći čije je osećanje tragičnog tu veće?
Nije stvar u tome ko ima više prostora u filmu, nego o tome ko zna više o svemu. Ova tragedija građena je oko Varufakisa. Zašto? Zato što je on bio ministar finansija, bio je pregovarač u Evropi, a takođe je bio i onaj koji je snimao sve te razgovore. Shvatio je da na tim sastancima nisu vođeni zapisnici, nije bilo transkripata, i snimao ih je, sve te sastanke, sve što je čuo. On je bio u lošoj poziciji. Bio je u Evropi, kao pregovarač, a istovremeno i u grčkoj vladi, gde je mogao da vidi kako se ponašaju drugi ministri i kako je premijer Cipras reagovao na probleme.
Da, ali se Varufakis „štitio“ svojom ostavkom u džepu, a Cipras je morao da potpiše ugovor sa evropskim moćnicima…
Premijer će uraditi ono što mora da uradi, njemu kažu nema potpisa, nema para. A Varufakis je kao ministar autsajder, radi stvari koje normalan političar ne bi radio. U jednom trenutku kaže da će objaviti snimke, na šta mu kažu „ponašajte se kao odrasli“. I još jedna stvar u vezi s tim zašto Varufakis. Čak i nemački ministar kaže: „Da sam u vašoj situaciji, ne bih to potpisao“. Dakle, ono što Varufakis govori i radi, to je da bi se čulo sve što se dešavalo.
Bivši savetnik Angele Merkel i visoki zvaničnik EU Klaus Regling navodno je pokušao da vas ubedi da ne završite film?
Da, mislio je da sam deo nekog sistema. Rekao mi je da je čuo neke stvari. I sa svoje strane je bio u pravu. Rekao sam mu: “U redu, pogledajte film, pa razmislite o njemu”. Tada sam bio siguran da je Varufakis u pravu.
Da li je bilo drugih pokušaja ili ometanja?
Ne, svi su bili pristojni, osim na jednoj lokaciji na ulici, gde nam nisu dali da snimamo. Drugi problem bio je sa novcem. Morali smo da nađemo novac za film i to je bilo veoma komplikovano.
Da li ste zadovoljni time kako je film prihvaćen, posebno u Grčkoj?
Apsolutno, čak i u Grčkoj. Bilo je velikih rasprava, ali sam zadovoljan. Svuda vidim da su ljudi oduševljeni, prilazili su mi ljudi na ulici. To je film o ekonomiji, kakav se ne prati lako, ali ljudi su bili oduševljeni.
Da li se može povući ikakva paralela između „Ponašajmo se kao odrasli“ i „Z“, recimo?
Ne. Drugačija je vrsta priče, na drugačiji način je tretirana, ali se oseća da ih je snimala ista osoba i oba filma se dešavaju u Grčkoj. Ali „Ponašajmo se kao odrasli“ ima više veze sa Evropom.
Otvoreno iznosite svoja uverenja, pisalo se i da ste se deklarisali kao komunista…
Da, i ja sam to čuo (smeh). Nikada nisam bio komunista, nikada nisam bio član nijedne političke partije. Pisalo se i da sam aktivista. Nisam aktivista. Ja sam filmadžija, snimam filmove. Pričam njima priče koje želim da ispričam. I to je sve.
Protivite se i tome da vas zovu autorom političkih filmova.
– Ja to nikada nisam rekao. Nikad. Svaki je film politički čin, i to mogu da objasnim, ali nikada nisam rekao da sam snimio politički film.
Kažete da je već samo snimanje filmova politički čin…
Naravno. Snimate film u kom pričate priču, baš tu a ne neku drugu. Već sam taj čin je politički. Rolan Bart, filozof, rekao je da, kada bi mu se postavilo pitanje zašto je političan, nikada nije znao da to objasni.
Rekli ste negde da je snimanje filmova u Americi san svakog evropskog reditelja.
Tako je, da to zamišljaju. Tada, kada sam to rekao, bilo je tako. Više nije, naravno.
Koliko se razlikuje snimanje filmova u Americi i Evropi?
Tamo ako snimate za veliku kompaniju, a scenario i proces snimanja to zahtevaju, producent vam kaže da možete da prekoračite budžet i kompanija to plati. U Evropi to ne možete. Razlike su, dakle, u finansiraju i mogućnostima za rad. Zavisi i od toga kako vi pristupite svemu. Za američke filmove tražim izvesne uslove: da radim kastinge, svoja scenarija… Tražim i da radim postprodukciju u Parizu, zvuk, montažu, muziku. Volim da imam kompletan uvid.
Snimili ste pre desetak godina i film „Raj je Zapad“ o migrantima. Svedočimo migrantskoj krizi koja je postala više od krize, neka vrsta stanja. Gde vidite rešenje?
Ne vidim rešenje. Filmadžije ne nude rešenja, to je na političarima. Kad sam snimao taj film, tek poneko je pokušavao da pređe na drugu obalu. Ali vremenom bilo je sve više, i više, i više ljudi. To su dobri ljudi, pokušavaju da ostvare sebi bolji život. Nije lako primiti ih sve, a tu počinje problem koji su političari dužni da reše. Prvo ih treba prihvatiti kao ljudska bića i poštovati njihovo dostojanstvo.
Rekli ste na pres konferenciji da ste, snimajući „Ponašajte se kao odrasli“ primetili i rasističke note iz EU prema ljudima sa Mediterana. Da li je, imajući to na umu, zapad i dalje raj?
Jeste. Za njih jeste. Vidite, to kako mi živimo u Francuskoj i drugim evropskim zemljama, oni to vide na televiziji. Moja generacija je htela u SAD, ja sam otišao u Francusku… Tako da, to je normalan potez: ako živite loše i ne vidite budućnost, tražite bolji život za sebe. Ili to prihvatite. Ali sad sve više ljudi to neće da prihvati. A naše društvo, sa mnogo hrišćana, trebalo bi da se pobrine za njih. Ne znam šta je rešenje, ali ono treba da bude nađeno.
Pratite li filmove sa Zapadnog Balkana i šta o njima mislite?
Pokušavam i gledam ih s vremena na vreme, kad dođu do mene, i kada uhvatim vremena. U međuvremenu gledam svakakve filmove. I sad gledam brdo filmova, različitog kvaliteta.
Vaš omiljeni glumac bio je Iv Montan…
Apsolutno. On i Simon Sinjore, oni su igrali i u mojim ranim filmovima, kao i još neki francuski glumci, manje poznati. Oni su mi bili u isto vreme i saradnici i prijatelji, išli smo u kućne posete jedni drugima.
A sa kim vam je u karijeri dužoj od 50 godina bilo najteže da sarađujete?
Dobro pitanje… Nikada nisam imao problema u radu sa drugim ljudima, ni sa tehničarima, ni sa glumcima. Osim, možda, jednom, sa Arminom Mulerom Štalom, velikim nemačkim glumcem. Kad smo počeli da radimo „Muzičku kutiju“, govorio sam mu, recimo: „Ti ovde ne radiš ništa“. A on kaže: „Ne, ja ovde moram nešto da radim“. I tako oko različitih stvari. I svađali smo se (smeh). Bio je veoma krut, znate, gleda vas onim prodornim plavim očima… Ali posle smo postali jako dobri prijatelji.
Pitali su vas na pres konferenciji šta uraditi da se publika, pogotovu mladi, vrate u bioskope. Koji biste od vaših više od 20 filmova odabrali da se ponovo prikazuje u bioskopima?
To je teško pitanje, baš dobro. Skoro su mi neki mladi ljudi rekli da su gledali „Z“ i bio im je zanimljiv. I „Nestali“ jer prikazuje drugačiju stranu Amerike.
Sad je „Ponašajte se kao odrasli“ u bioskopima. Taj film, čini se, u odjavi pruža ipak neku nadu.
Da. Ljudi treba da dignu glas. Onda će stvari da se poboljšaju. A onda će i oni koji su otišli iz zemlje, sa diplomama, da se vrate.