0
Pantomima nije samo umetnost gesta i facijalne mimike, već telo "govori" publici. Mora biti u stanju da izrazi skoro sve - i kao što uvek kažem - da nevidljivo učini vidljivim. Golo telo na goloj sceni, metaforički rečeno, naravno, kaže za Nova.rs Radim Vizvari pantomimičar, izvođač, reditelj, koreograf i pedagog, međunarodno priznat kao jedna od najuglednijih ličnosti savremenog evropskog teatra.
Piše: D. F.
Deset razvojnih etapa pantomime prikazuje vodeći češki pantomimičar Radim Vizvari. Najširi spektar stilova, u žanru od klasične pantomime do butoa, ili od fizičke komedije do savremenog pantomimičarskog pozorišta. Predstava je puna tradicije, poezije, slapstika i lirske ekstravagancije. Smejaćete se i plakati, a sve to bez ijedne reči – jer one Vizvarijevoj umetnosti nisu potrebne. Izraz mu je čisto telesni, organski pokret u kombinaciji sa virtuoznošću i ubedljivom glumom. „Solo“ je spektakl koji oduzima dah i sigurno će podjednako zabaviti ljubitelje pantomime, kao i one koji se sa njom prvi put sreću. Komad će biti izveden 19. i 20. marta u Bitef teatru, u okviru 21. Beogradskog festivala igre.
Radim Vizvari je pantomimičar, izvođač, reditelj, koreograf i pedagog, međunarodno priznat kao jedna od najuglednijih ličnosti savremenog evropskog teatra. Završio je Akademiju scenskih umetnosti u Pragu na odseku muzike i umetničke igre, gde je i doktorirao a rad mu je utemeljen na modernoj formi pantomime, obogaćenoj izražajnim sredstvima 21. veka. Celovečernji solo nastupi Vizvarija zavredeli su izvanredne kritike ne samo u Evropi, već i u Americi, Africi i Aziji. Vizvari predaje pantomimu na češkim umetničkim akademijama i u pozorišnim školama u Nemačkoj, Poljskoj, Finskoj i Egiptu, od 2010. godine je dramaturg festivala uličnog pozorišta u Taboru “Umetnici na ulici”, a od 2011. i umetnički direktor praškog Festivala pantomime i Međunarodne smotre pantomime u Poličkoj. U Narodnom pozorištu u Pragu potpisao je koreografiju za komade „Iz mrtve kuće” i „Bili Bad”, kao i režiju opera „Viva la Mamma” i „Ljubav za tri pomorandže”. Vizvari je poneo brojna češka i inostrana priznanja, uključujući Nagradu Talija za „Solo“, 2016. godine. Medalju ITI UNESCO-a dobio je 2018. za izuzetan doprinos pozorišnoj umetnosti. Od 2021. godine je na poziciji umetničkog direktora Ansambla Laterna Magika.
Vizvari u razgovoru za Nova.rs ističe da je veoma aktivna osoba, koja nikako ne ume da se opusti:
– Trenutno sam umetnički direktor trupe Laterna magica pri Nacionalnom teatru u Pragu, pedagog pantomime na Akademiji scenskih umetnosti, i naravno – izvođač svojih scenskih radova. Ove jeseni sam premijerno izveo jedan novi pantomimičarski solo, a pre nekoliko dana je premijerno izvedena opera koju sam režirao. Nastupam paralelno u nekoliko predstava, uključujući i jednu dečiju predstavu koju sam režirao pre mnogo godina i koju izuzetno volim… Takođe, selektor sam dva festivala u Češkoj: međunarodnog Festivala pantomime, kao i Festivala uličnih komedijaša. Preostalo vreme trošim na turneje sa mojim komadima… Kad je reč o pantomimi, trudim se da pažljivo rukujem sa tradicijom i nasleđem velikana, ali uvek dajem savremeni izraz, kako bi današnja publika mogla sve da razume i da se poveže sa delom. Većina mojih komada su solo nastupi, bilo da kombinujem pantomimu sa drugim žanrovima ili samo radim sa čistom, pozorišnom pantomimičarskom tehnikom, kao u mojoj poslednjoj produkciji Pantomima na Mesecu, gde sam koristio brojne minimalističke alate, kao i opšte prihvaćena izražajna sredstsva. Međutim, istinski uživam u režiranju opera i komadima koji se prave za porodicu.
Vaš „Solo“ je dobio divne kritike i imao brojna izvođenja širom sveta. Koliko je zahtevno biti sam na sceni?
– Nositi teret pantomime podrazumeva samovanje, da ukratko parafraziram “Gospodara prstenova”. Ali to nije samo moje iskustvo: najuspešniji pantomimičari su uvek bili solisti, kako na sceni, tako i u životu. Moj voljeni učitelj i veliki pantomimičar, Boris Hibner je uvek govorio: pantomimičar mora biti sposoban da sve radi sam – da piše scenarije, pravi dramaturgiju, izmisli i napravi kostim, scenografiju. Naravno, ja sarađujem sa scenografom i dizajnerom svetla, ali umetnost pantomime je inherentno individualan rad. Fokusirate se na sebe, na izgradnju karaktera, na svaki gest i emociju koja prolazi kroz vaše telo. I kao pantomimičar možete da stvorite onoliko zamišljenih partnera u igri koliko ih poželite na sceni! U mojim komadima je uvek mnogo likova na sceni, a zapravo sam sve to samo – ja.
Kakve su reakcije publike?
– S obzirom da izvodim „Solo“ od 2016. i obično se sve ulaznice unapred rasprodaju, mislim da publika i dalje uživa. Pantomima nije spektakularna kao akrobacije ili novi cirkus; to je umetnost u kojoj mnogo toga zavisi od duše i gledalac to mora da oseti. Većina gledalaca počinje da uživa u komadu i da se smeje tek u drugoj ili trećoj etidi, a ja sam naravno ubacio komične scene da ih što pre privučem. Između nas je uvek dobra atmosfera i energija. Interesantno je kako neki delovi na različite načine utiču na publiku. Neke scene koje većinu zasmeju – za druge mogu biti povod da zaplaču; ponekad publika prolazi kroz jednu vrstu katarze i ima nečega neizrecivo lepog kada spoznate da vaša umetnost nekome pomaže. Dok sam na turneji, različite publike se ponašaju u skladu sa svojim kulturnim obrascima, u odnosu na to kada i kako se smatra prihvatljivim reagovati, smejati se i aplaudirati u pozorištu. Ali naviknete se na to kada putujete, a onda jednostavno uživate prateći reakcije.
Kakvu tradiciju ima pantomima u vašoj zemlji? Moramo da prihvatimo da ova umetnička forma nažalost ne postoji u Srbiji.
– Kod nas je upravo suprotno, pantomima ovde ima veliku tradiciju, Češka je njena kolevka. Najpoznatiji predstavnik evropske pantomime 19. veka, Žan Gaspar Deburo, koji se smatra osnivačem romantične pantomime, je zapravo bio Čeh. Tu su i mnoga druga poznata imena, na primer, nakon Drugog svetskog rata, Ladislav Fijalka je bio svetski poznat pantomimičar. Boris Hibner je bio važna ličnost, on je postao moj učitelj, mentor i prijatelj… ili dela Boleka Polivke, koji je razvio klovnovsku umetnost, koja pripada pantomimi. Popularnost pantomime je oduvek varirala, ali je doživela periode rasta 60-ih i 70-ih godina, kada je bila veoma popularna kao aktivnost u slobodno vreme, uz igru i muziku, a često su organizovane amaterske, takmičarske predstave pantomime. Pantomima se inače studira na Odseku za neverbalno pozorište na Akademiji scenskih umetnosti u Pragu.
Koliko je vaše telo i pokret važan za ovu vrstu nastupa? Gde ste naučili da igrate?
– Moje telo je moje oruđe, bukvalno. Ovladavanje tehnikom pantomime je apsolutno neophodno u profesionalnom smislu, jer telo mora da govori bez reči. Pantomima nije samo umetnost gesta i facijalne mimike, već telo “govori“ publici. Mora biti u stanju da izrazi skoro sve – i kao što uvek kažem – da nevidljivo učini vidljivim. Istina je da se neki principi, kao što je izolacija pokreta ili princip kontrakcije i otpuštanja, koriste i u tehnikama savremene igre, ali tehnike pantomime su stvorene za drugu svrhu, da bukvalno nauče telo da govori. Pantomima ima svoju estetiku, ali telo pantomimičara nije artefakt; nije predmet estetskog zadovoljstva sam po sebi, već uvek izražava i saopštava značenje, emociju ili prikazuje priču. I svaki deo tela to mora da uradi. Ja sam studirao pantomimu kod Borisa Hibnera na Akademiji scenskih umetnosti u Pragu, gde sada predajem prema sopstvenoj metodi koju sam kreirao. Deluje da imam talenat za pokret, ali je činjanica da sam tokom godina bio otvoren za različite umetničke žanrove koje sam koristio u pantomimi. Počeo sam kao lutkar u pozorištu za decu, tako da veoma volim da radim sa predmetima, u jednom periodu je japanski buto imao veliku uticaj na mene, a pantomimu sam takođe kombinovao i sa novim cirkusom i multimedijalnim pozorištem. Međutim, danas ponovo držim njenu prvobitnu čistotu. Golo telo na goloj sceni, metaforički rečeno, naravno.
Ima li improvizacije u vašim predstavama ili postoji strukturna forma koju svaki put održite? Kako birate muziku?
– Uvek nešto menjam, da bih se približio savremenoj publici. Ovo se takođe odnosi i na rad sa zamišljenim rekvizitima, na primer, s obzirom da su se neki od uređaja koje koristimo menjali tokom godina, menjaju se i gestovi, odnosno pokreti. Dobar primer je mobilni telefon koji je zamenio tradicionalni, ili ručni sat koji je postao telefonski ekran… Te svakodnevne pokrete treba uhvatiti i osvestiti da se menjaju. Inače, naravno, svaki nastup je specifičan, izađete na scenu sa drugačijim raspoloženjem i energijom, pa iako je više od devedeset odsto onoga što se dešava precizno postavljeno, svaki nastup je drugačiji. Biram muziku na osnovu likova ili biram delove pesme koje za mene imaju lično značenje.
Gde nastupate sada i dolazite li u Beograd prvi put?
– Nažalost ne mogu da priuštim previše turneja i gostovanja tokom sezone. Obično u inostranstvo putujem samo leti, kao ove godine, kada sam imao priliku da odigram nekoliko predstava u Tel Avivu. U bliskoj budućnosti planiram da nastupam u Nemačkoj, Poljskoj, Finskoj i Japanu. Obično nastupam šest puta mesečno u Pragu, ali odlazim i na domaće festivale i gostovanja po zemlji. U Beogradu ću nastupati prvi put i veoma se radujem tome.
Zašto ljudi ne bi trebalo da ne propuste vaš „Solo“?
– „Solo“ je produkcija u kojoj ćete sa mnom prošetati kroz deset imaginarnih istorijskih faza pantomime, ali ćete pre svega videti njenu ogromnu širinu i mogućnosti – kako može da bude nežna i pokretna, fizička i snažna, slična igri, groteskna, duhovita, satirična, kako priča priče ili se koncentriše na jednu jaku emociju. Ona donosi smeh i suze i čisti dušu gledaoca. Pozivam vas da to doživite sa mnom.
Bonus video: Predstava „Kuća“ u Zvezdara teatru, režija Voja Brajović
