Slike koje luče serotonin

Nikad mi neće biti jasno zašto se godine smrti slave kao jubileji, pa i u slučaju ove izložbe priređene povodom 25 godina od odlaska Martina Jonaša i 20 - Zuzane Halupove, reprezentativnih slikara kovačičke naive. Rođenje sobom nosi slavlje, a nečija smrt - žalost. Sama po sebi, izložba je svečani čin, pa mi obeležavanje smrti ne ide kao povod. No, zanemariću ovu svoju zapitanost i osvrnuću se na ono zbog čega na dvoje slikara "naivaca" (pod znacima navoda zato što kao slikari nisu nimalo naivni), koji su odavno ušli u enciklopedije, povremeno treba baciti pogled "uživo" (putem izložbe).Kada su Martina Jonaša (1924-1996) pitali zašto su na njegovim žanr-scenama ogromna tela ljudi, naročito ruke i stopala, a male glave, iako su one, kad slika portret, s izrazitim karakterom, dakle, umeo je da se u portretisanje unese do poslednjeg daha, odgovorio je: "Šetajući očima po onom koji je pričao, po njegovim krupnim šakama koje sam najbolje video (sećao se kao odrastao u šta je gledao sedeći kao klinac ispod stola, dok su stariji prepričavali dogodovštine – prim. a.), po velikim stopalima i blatnjavim čizmama, u mislima sam dodavao kraj priče, ako ga nije bilo, ili sam ga menjao ako mi se ne bi svideo".

Kada sam pravila intervju sa Suzanom Halupovom (1925-2001), u proleće 2000., dakle godinu dana pre smrti, otela mi se naglas misao da njene slike nekako mirišu na vanilice. S večnim osmehom na licu, odevena u slovačku narodnu nošnju, koje se nikad nije odrekla (izgledala je kao da je i sama sišla sa svoje slike), prva žena u Kovačici koja je iglu za vez zamenila kičicom, objasnila mi je: "Radujem se životu, otud moje lepo raspoloženje, pa otud i sreća na slikama. Volim kad se ljudi smeju."

Slike Zuzane Halupove su dokument o rađanju, umiranju, venčanju, krštenju, veseljima, igrama, molitvama, buđenju…, pa i ratu, ali onda kad stane, kad ljudi počnu da se raduju miru. Danas, posle dve decenije od kada nas je napustila, na njima čitamo kako racio uzmiče pred osećajnošću, odrasli pred decom, rat pred devojačkim snovima, pakao pred Adamom i Evom.Slike Martina Jonaša dišu sa sredinom u kojoj su nastale.Njegov naslikani čovek je monumentalno biće, biće koje zaslužuje da mu se klanjamo kao Isusu, čovek s velikim slovom č, težak koji se bori za svoj život. Svaki trenutak njegovog života i svaki detalj njegovog patrijarhalnog ambijenta dostojan je da bude na Jonašovoj slici.

Izgleda da nam je određena doza čednosti koju ove slike emituju uz serotonin, koji luče, preko potrebna da nas podseti kako bi naša planeta mogla da postane oaza spokoja, ako uopšte više znamo šta je to. Nada nikad ne umire...Bonus video: Glas, dirka, bas Solitude

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=glasdirkabassolitude-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3286008"]