Molimo vas da nam ne šaljete rukopise knjiga, poručio je u aprilu najveći francuski izdavač Galimar sa obrazloženjem da su preplavljeni delima autora i pisaca u pokušaju koji stižu od kako je počela pandemija. Skribomanije, kao i svuda, ima i u Srbiji, potvrđuju i domaći izdavači. A to otvara i drugi aspekt: ko šalje rukopise i šta motivi njihovih autora.
Galimaru je pre pandemije stizalo po 30 rukopisa dnevno, a sada im se javlja skoro dvaput više autora, prenose francuski mediji, navodeći da je slično i kod drugih izdavača, ilustrujući to primerom iz druge velike kuće „Seil“, gde navode da godišnje dobiju oko 3.500 rukopisa, a da im je samo u prva tri meseca stiglo 1.200. Domaći izdavači nemaju takvu statistiku, ali i oni primećuju da im se javlja više autora. Više rukopisa stiže podjednako i velikim i malih izdavačkim kućama, a često ih šalju oni kojima je to prva knjiga. Dobar broj izdavača, mahom odavno profilisanih i etabliranih, na svoje sajtove i ranije je postavljao obaveštenja da ne primaju nove rukopise, ali bi se reklo da ona sada imaju i dodatnu težinu.
#Communiqué Compte tenu des circonstances exceptionnelles, nous vous demandons de surseoir à l’envoi des manuscrits. Prenez soin de vous et toujours bonnes lectures à tous ??
— Gallimard (@Gallimard) April 2, 2021
„Poštovani autori/ke, usled obimne književne produkcije, obaveštavamo sve zainteresovane da nismo u prilici da primamo na razmatranje nove rukopise. Ukoliko se bude ukazala prilika da ponovo otvorimo prostor za nove autore, informacije o tome ćemo preneti na našem sajtu. Zahvaljujemo vam unapred na razumevanju“, navodi se u saopštenju redakcije Lagune, najvećeg domaćeg izdavača. „‘Laguna’ svakako dobija mnogo rukopisa i to nije prouzrokovano trenutnom situacijom, ali zbog prezauzetosti urednika već neko vreme nismo u mogućnosti da prihvatamo nove rukopise“, objašnjavaju u ovoj izdavačkoj kući i dodaju da sa produkcijom od oko 400 novih knjiga godišnje objavljuju i dela više od 300 domaćih autora, a da je „činjenica da su u vreme izolacije pisci bili produktivniji i da su više pisali“.
I na sajtu „Geopoetike“ već duže vreme istaknuto je slično obaveštenje. „Usled situacije izazvane koronavirusom, a i zato što smo već napravili izdavački plan za sledeći period, Geopoetika do daljeg neće primati predloge za objavljivanje rukopisa“, navedeno je, uz zahvalnost na razumevanju i poruku potencijalnim novim autorima da će, čim ponovo počnu da primaju rukopise, obaveštenje o tome postaviti na sajt. Slična obaveštenje postavio je i dobar broj drugih većih izdavača.
– I mi smo razmišljali o tome da napišemo da smo zaključili izdavački plan, kao što i jesmo, ali nikada ne znate ko šta može da vam pošalje. Može da se dogodi da vam stigne nešto fenomenalno, iako su šanse za to realno veoma male. A neverovatne stvari stižu. Stiže neverovatno mnogo rukopisa, ima mnogo ponuda, stižu na dnevnom nivou i to je sve jako loše. Ima i romana koji su očigledno „prva ruka“, kao da autor ni sam sa sobom nije znao šta će. Ima i poezije koja je uglavnom veoma loša, ima čak i nekih dnevnika, svega – kaže Aleksandra Rašić iz Književne radionice Rašić.
I pisac Srđan Srdić, urednik u „Partizanskoj knjizi“, kaže da nisu zatvorili poziv autorima jer je izdavač „ako to uradi onda onemogućio sebi da dođe do nekog rukopisa koji bi mogao da bude značajan za njegovu produkciju kasnije“.
– Zato smo pristali na to da dobijamo mnogo rukopisa i odgovaramo baš na svaki mejl. Kod nas to ide po modelu kakav se primenjuje u američkim časopisima: ko god da se javi, istog dana dobije odgovor i rok od dva do tri meseca kada će mu biti odgovoreno i da li će tekst biti štampan ili neće. Rukopisa ima više u poslednje vreme, ali mi i inače dobijamo više rukopisa iz godine u godinu. Sada ulazimo u šestu godinu rada i moglo se očekivati, posle nekih naših uspeha i drugih aktivnosti, da će taj broj da se poveća. Nije se desilo kao u Francuskoj da je broj rukopisa radikalno povećan, jer jedan broj ljudi čak i zna da kod nas postoje ne baš niski urednički kriterijumi, pa ih to sprečava da nam šalju rukopise. Razumem one koji imaju mnogo veću produkciju od nas, komercijalne izdavače koji ne mogu da izađu na kraj ni sa onim što inače treba da urade. Oni manje-više nemaju ni dovoljno ljudi da pročitaju sve to što je neko poslao. Tu možda i strada jedan broj autora kvalitetnih rukopisa, ali njima je mnogo teže danas da izađu iz svega i da ti rukopisi dobiju adekvatnu pažnju urednika i nađu se u situaciji poželjnoj za takvu vrstu književnosti – navodi Srdić.
Gojko Božović iz „Arhipelaga“ kao dugogodišnji urednik primećuje i izvesno pravilo u tome kada se autori najviše javljaju izdavačima.
– Postoje dva perioda u godini kada u izdavačke kuće stiže najveći broj rukopisa. Jedan je rano proleće jer tokom zime nastane mnogo rukopisa i to je pokazatelj ne samo da zima dugo traje, nego da nema ni ozbiljnog socijalnog života, pa u tom „višku vremena“ nastaje mnogo rukopisa. Drugi period je oko Sajma knjiga, pošto se u oktobru o knjigama u Srbiji govori više nego u svim mesecima zajedno, pojačana je javna vidljivost knjige, piše o Sajmu knjiga i knjizi uopšte, i to podseti ljude da imaju završene ili poluzavršene rukopise i izdavači dobijaju neverovatno mnogo rukopisa – kaže Božović.
Pandemija je sasvim sigurno povećala broj rukopisa koji stiže izdavačima, ocenjuje on.
– Osnovni razlog je taj što ljudi imaju više vremena jer su mnogi poslovi usporeni ili onemogućeni, kao u vreme vanrednog stanja ili delimičnog zatvaranja. Ljudi imaju više vremena koje nekako moraju da iskoriste. Pandemija je skoro potpuno onemogućila, da ne kažem ukinula, socijalni život i pošto nema socijalnog života koji se odvijao na javnim događajima ili u kafanama, u komunikaciji sa drugima, ostalo je vremena za zaokruživanje rukopisa – navodi Božović.
On ukazuje na još jedan značajan aspekt.
– Čovek kada je usamljen i okrenut sebi – a pandemija jeste zaoštrila pitanje masovne usamljenosti i raskida komunikacije sa svojim bližim ili širim socijalnim okruženjem – ima potrebu da preispituje sebe, okolnosti i događaje u kojima se nalazi, promenu načina života, društva, modernog sveta. Ta preispitivanja su dobra polazna pozicija da nastanu različiti rukopisi. I kod nas i drugde su se pojavile rasprave, eseji i cele knjige u književnoj ili publicističkoj formi o pandemiji, njenim uzrocima i posledicama i verujem da nas tek očekuje poplava knjiga u kojima će se govoriti o pandemiji, o tome kako ju je ko preživeo, kako se suočavao sa strahovima i bolešću… – kaže pisac i iskusni urednik.
„Umeju da budu i veoma neprijatni“
Teško je izvući „profil“ autora koji najčešće šalju rukopise, pogotovu onih za prvu knjigu. To su, prema iskustvima izdavača, i studenti, i umetnici iz drugih oblasti, i oni ostvareni u drugim profesijama vezanim za jezik (novinari, prevodioci, nastavnici), ali i medicinari, inženjeri, ekonomisti, žene u zrelim godinama koje žele da napišu „svoju verziju priče“ ili penzioneri koji bi da prenesu svoja iskustva potomcima. „Javljaju nam se i ljudi za koje ne biste poverovali da uopšte čitaju knjige, a kamoli da pišu“, kaže jedan od izdavača.
Niko sa zrncem pameti ne bi se usprotivio tome da iko piše, ali izdavači ukazuju na to da, jednostavno, nije sve za objavljivanje. Pisci u pokušaju nekada umeju da budu veoma uporni, pa i neprijatni.
– Da, umeju da budu veoma neprijatni. Omiljeni mi je bio jedan koji mi je rekao: vi meni tako, a ja sam vama dušu svoju izlio tu. To je verovatno, ali šta da ja radim s tim tekstom ako nije dobar? Agencija za privredne registre je objavila svojevremeno i brojeve telefona, pa su nas i zvali. Ima autora kojima odbijemo rukopis, pa oni zovu, a ima i onih koji čak i ne pošalju rukopis, nego zovu i pričaju po pola sata o tome šta su napisali i pitaju da li smo zainteresovani – kaže Aleksandra Rašić.
Upornih pisaca u pokušaju ima i u „Partizanskoj knjizi“.
– Ima onih tradicionalno „ljutih“, oni su kod nas u manjini, ali ima ljudi koji nam se uporno, po tri-četiri puta obraćaju sa različitim rukopisima. Ni oni prethodni im ne budu objavljeni, a oni se jave sa novim. Neki od njih jako su srećni što im uopšte odgovaramo, jer mi se čini da kod dobrog dela izdavača te reakcije nema. Nekada nam traže i obrazloženje odluke, ali mi zaista to ne možemo da radimo. To je veliki posao, podrazumeva i teorijsko-kritičku raspravu, ali niko od nas zaista nema vremena da piše elaborate o tome zašto smo nešto odbili – kaže Srdić.
Pesnik, kritičar i prevodilac Alen Bešić, urednik književnog časopisa „Polja“ i izdavačke delatnosti u KCNS kaže da im neki autori „pišu i po stotinu puta“, a da onima sa kojima ne uspe da se objasni na kraju jednostavno prestane da odgovara.
– Mi smo uvek bili zatrpani. Ne vidim da je više nego ranije. Dnevno dobijam po 10 mejlova sa rukopisima. Ne samo poeziju, nego i druge žanrove. Nešto i iščitavamo, ali i u „Poljima“ oko dve trećine tekstova naručujemo unapred, jer smo jedan od retkih književnih časopisa koji plaća honorare. Poeziju i prozu objavljujemo iz onoga što nam autori sami šalju, a kritike, temate i prevode uglavnom naručujemo. A skribomana ima oduvek, i egoista, kao u svakoj profesiji. Ranije je bilo komplikovanije slati rukopise redakcijama i izdavačkim kućama jer su se slala pisma, a sad možete to da odjednom pošaljete svima. Mejl sad trpi sve, ima i onih koji zovu telefonom. KCNS ne prima rukopise za knjige, nego ih naručujemo od onih za koje znamo kako pišu. Ali nam šalju ljudi i rukopise knjiga i pitaju da li bismo ih objavili. Odgovorim samo da nismo spremni za to i većina to razume. Neke uputimo i na druge časopise i izdavače. Ali ima ljudi koji ne odustaju, šalju i dalje. Kad bih samo čitao rukopise koji mi stižu, i procenjivao, i odgovarao im, ne bih ništa drugo stigao da radim – kaže Bešić.
I motivi za pisanje su različiti, kaže Gojko Božović.
– Neko uživa u tekstu, neko u stvaranju mogućeg sveta, neko u slavi koju očekuje, neko u javnom i društvenom prizanju za koje smatra da njegovo stvaranje iziskuje, to su sve različiti motivi. Možda neko očekuje i da se pišući knjige obogati, ali to u malim i siromašnim društvima u suštini nije moguće – kaže Božović.
Skribomanije ima svuda, ne samo kod nas, kaže on i veći problem vidi u tome što se „previše objavljuje“.
– Kod nas se mnogo piše, što nije problem, jer ljudi treba da provode vreme onako kako je njima najzanimljivije, ali se previše objavljuje, što na izvestan način jeste problem, jer čega god da ima previše to, po zakonu velikih brojeva, gubi na ceni, pa je tako i sa knjigom. Ali to je posledica okolnosti kojoj svedočimo već dugo vremena: sa jedne strane, nastanak knjiga je mnogo brži i jednostavniji u tehnološkom smislu, a pisanje knjiga na kompjuteru više nije fizički posao. Pisanje uz pomoć pisaće mašine zahtevalo je mnogo usredsređenosti, vremena, koncentracije da bi čovek napisao duži tekst, pogotovu u formi priče ili romana. Pisanje knjige pomoću kompjutera je fin posao, ne zahteva fizički napor, i potpuno se posvetite zadovoljstvu pisanja teksta ili nekom drugom porivu za pisanje – priča Božović.
Kvantitet ne rađa nužno i kvalitet, smatra on.
– Svedočimo tome da u ovom trenutku nastaje veliki broj rukopisa, da se objavljuje ogroman broj knjiga, čak i u vremenima krize izlazi više knjiga nego što su realne čitalačke potrebe, ne samo u Srbiji, nego u većini zemalja. Sa jedne strane govorimo o krizi čitanja i štampane knjige, a sa druge strane vidimo da se smanjuje ukupan tiraž, a povećava broj pojedinačnih naslova. To je ključan problem za izdavače, ali je problem i čitaocu, jer je u bilo kojoj prosečnoj knjižari gotovo nemoguće izabrati knjigu koja bi bila adekvatna njegovim interesovanjima – navodi Božović i podseća da je nekada, u vreme Jugoslavije, godišnje bilo objavljivano tek tridesetak domaćih romana, da ih sada u Srbiji svake godine izađe od 150 do 200, a da je književna kritika marginalizovana.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar