"Događaju se stravične tragedije, ali ništa nas ne pogađa i posle tri dana sve zaboravimo, kao da niko drugi ne treba da živi"

- Svaki čovek prvo treba da pođe od sebe i krivca traži u sebi, zapita se zašto smo pristali da nam neko nameće standarde, natura šta je dobro, a šta nije. Možda smo mi odrasli u ambijentu koji je kulturološki i psihološki potpuno drugačiji. Danas je sve globalno, postali smo globalno selo i hoćemo svi da budemo isti, a meni to nije u redu - kaže za Nova.rs jedan od najangažovanijih crnogorskih glumaca Simo Trebješanin.

Seća se glumac, rođen u Nikšiću 1976, da bi svi nekada, idući od grada do grada uočavali razlike, kulturološke, ili bilo koje druge, a danas je drugačije:

- Možemo otići na kraj sveta i svuda ćemo se sresti sa istim stvarima. Postali smo bezlična, amorfna masa. Ne razumem čemu to, jer mislim da su osobenosti dobre stvari svake države i pojedinca. Kada se to ukrsti s nekim drugim mentalitetom, kulturom i osobenostima, onda to vodi obostranom razvoju - kaže za naš sajt glumac, koji je na sceni Gradskog pozorišta Podgorica, kao i Crnogorskog narodnog pozorišta igrao u predstavama Branislava Mićunović, Nikite Milivojevića, Vide Ognjenović, Milana Karadžića, Radmile Vojvodić, Jagoša Markovića, Borisa Liješevića, ili u filmovima i serijama, koje su potpisivali Branko Baletić, Marija Perović, Dragan Bjelogrlić, Goran Gajić… Nedavno je boravio u Užicu, na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu "Bez prevoda", igrajući predstavu "Ibzen mašina" Ane Vukotić, gde je i rađen ovaj razgovor.

Ako građani jedne zemlje brane svoje kulturnoistorijsko nasleđe, pa čak i sopstvenu zemlju, vodu i vazduh kao svetinju nad svetinjama, kakav onda život živi takvo društvo?

- Ako nemate nešto što je iznad svega, iznad života i porodice, ako niste spremni da se žrtvujete za tako nešto, onda će vreme pokazati da, zapravo, nemate ništa. Bilo je perioda u našoj istoriji kada su ljudi veseli išli u odbranu svoje domovine i porodice, iako su znali da se neće vratiti. Ali, znali su za šta se žrtvuju. Danas to niko neće da uradi. Mi smo na takvoj geografskoj tački da smo uvek bili na nekoj vetrometini, ali duhom i emocijom više pripadamo istoku nego zapadu. To govorim u filozofskom smislu, jer se mnogo više naslanjamo na istočnjačku nego zapadnjačku filozofiju. Genetski nam je bliža.

Kao glumca koji je iz Crne Gore, naroda koji je bio spreman da podnese žrtvu za svetinje, kako vidite to što Srbija preživljava nezapamćene tragedije i gubi decu?

- Najiskrenije ne umem da odgovorim na to pitanje, zaista. Sve se žrtvuje, postali smo statistika nekog svetskog sistema. To koliko nas ima je, nažalost, statistička greška. Gubimo duhovno i duševno, a ako se za to ne borimo onda ništa - nestajemo. Vera je ta koja je održala svaki narod. Mislim da smo mi u Crnoj Gori taj ispit položili ali to važi za svaki narod. Čovek mora u nešto da veruje. Možemo da probamo razne modalitete, politike ili šta god, ali kada se duša jednog naroda dotakne, onda tu više nema ni politike, nema ničega. Mislim da se to sada dešava i u Srbiji. Nisam isključiv, jer svako vreme ima dobre i loše strane. Ali, ako se setimo 300 Spartanaca i snage ideala, onda shvatamo da 300 ljudi može biti tri miliona.

Može li se promeniti takav društveni poredak u kom nestaje integritet?

- Menjaju ga pojedinci. To su ljudi koji imaju ideale kojima posvećuju čitav život i za koje su veliku cenu plaćali. Danas, naročito kod mladih, ideal kao reč ne postoji. Spremnost da se uloži kompletna snaga, pre svega mentalna, i posvećivanje života idealu - toga danas nema. Danas porodica nestaje, roditelji umesto da svoju decu uče moralnim vrednostima, kupuju njihovu ljubav. A to znači da ljubavi nema, jer se ona ne može kupiti, ako je prava i iskrena. To, kad tad, lupi po glavi - decu na jedan a roditelje na drugi način, ali emotivno je to jako bolno. Svako vreme nosi svoje breme ali moramo da se provlačimo, nalazimo pukotine da bismo rasli i išli dalje.

A da li zaista napredujemo ili, ipak, nazadujemo?

- Mi, u stvari, civilizacijski nazadujemo. Napredujemo tehnološki, ali nazadujemo duhovno i duševno. Od pamtiveka imamo vlastoljubive ljude, koji su pravili greške, ali kada pogledamo istoriju ti vladari su ostavljali nekakva nasleđa - piramide, značajne manastire, velike znamenitosti. Vodili su ratove, trpeli gubitke ali nisu bežali od toga da svom narodu ojačaju korene. Šta danas ostavljamo generacijama koje će doći posle nas? Nama su dedovi ostavljali zemlju, a onda je došao komunizam kada smo zbog industrijalizacije pohrlili u gradove. Danas je došlo vreme da kao roditelji deci ne ostavljamo ništa a uzrok svemu tome jesu pohlepa, srebroljublje, slavoljublje i neverovatna ljudska glupost. Svaki čovek misli da će živeti milijardu godina.

Kako smo došli do tako pohlepnog društva, u kom vlada glupost?

- Ranije generacije, kojima i ja pripadam, rasle su na kultu morala, poštenja, čojstva, junaštva, koje su naši preci baštinili. Šta smo mi danas uradili? Veliki je problem kada imate veliki deo neprosvećenog stanovništva. U tom slučaju, onom ko je prosvećen ostavljaš veliku mogućnost i šansu za manipulaciju. Onda oni manipulišu masama a svoja nepočinstva opravdavaju pred tim auditorijumom koji u sve veruje i misli da je baš dobro što smo takvi. Danas tog morala, poštenja, čojstva, junaštva, nema. Ne znamo kako da sačuvamo drugog od sebe i sebe od drugoga.

Zbog čega je tako?

- Zato što je neko uspeo da jedan kodeks potpuno marginalizuje a ogromnu većinu ubedi da su nemoralne stvari moralne, da je sve u redu i sve može. Tako je kod nas danas sve instant, informacije dolaze sa svih strana, dešavaju se razne stravične tragedije ali ništa nas ne pogađa i sve traje tri dana. Neprekidno se pitam šta se desilo s nama, gde je solidarnost, saosećanje? Ovo je vreme kada su svi samo sebi važni, kao da niko drugi ne treba da živi.

Bonus video: Pola veka Novosadskog pozorišta