Senka Latinović: Fascinantna upornost je zajednička većini umetnika autsajdera

Na izložbi će biti prikazano 30 dela iz kolekcije Casa Museo Al Belvedere Pietro Ghizzardi iz Boreta u Italiji, kao i jedno delo iz privatne kolekcije iz Srbije.

Povodom izložbe razgovaramo za Nova.rs sa kustoskinjom Senkom Latinović.

Kao i kod mnogih drugih samoukih umetnika, kakve poznajemo i u našoj sredini, Gicardijeva umetnost je u neku ruku „samonikla“. Koliko se zna o njegovim motivima i počecima, odnosno unutrašnjim ili spoljašnjim razlozima za ulazak u svet umetnosti?

- Gicardi je bio potpuno samouk umetnik koji je poticao iz izuzetno siromašnog sloja seljaštva. Njegova porodica je preživljavala radeći na poljoprivrednim dobrima u dolini reke Po, često se seleći. Gicardi je slikao od malih nogu, ali okolina nije uvek na to blagonaklono gledala, pa je, po njegovom svedočenju, veliki broj najranijih dela uništen od strane članova porodice ili izgubljen u mnogobrojnim selidbama.

Ipak, on je nastavio da slika, uporno, decenijama, nalazeći u slikarstvu utehu od usamljenosti i odbačenosti, ali i jačajući sopstveno samopouzdanje kroz čin stvaranja. Ta fascinantna upornost i posvećenost, uprkos svim preprekama, zajednička je crta većini autsajderskih umetnika i još jedna osobina zbog koje se divimo ovim stvaraocima.

Na izložbi u Salonu Oto Bihalji Merin biće izloženo 30 njegovih dela. Šta je karakteristično za radove koje će videti domaća publika?

- Publika će imati priliku da vidi više od trideset dela koja, izložena zajedno, daju mali presek njegovog obimnog stvaralaštva dugog više od pola veka. Tu su portreti žena, koji dominiraju njegovim opusom, ali i portreti muškaraca - najpre poznatih istorijskih ličnosti, zatim predstave životinja, kolaži, a prisutan je i žanr autoportreta kome se autor vraćao tokom celog života. Gicardi je često slikao na obe strane recikliranog kartona koji je nabavljao iz obližnje fabrike eksera, pa će dve dvostrane slike biti izložene na postamentima u samom prostoru, dok će preostale slike sa poleđina za publiku biti vidljive kroz prateće legende.

Koje formalno-stilske odlike njegovog rada uviđate kao umetnički najzanimljivije i u kakvom odnosu one stoje spram trendova i tendencija na umetničkoj sceni njegovog vremena?

- Izuzetno je zanimljiv njegov samouki pristup tehnici kolaža. On vrlo verovatno, iako im je bio savremenik, nije znao za Raušenbergove eksperimente u Americi, niti za ranije Hartfildove političke fotomontaže ili nadrealističke automatske kolažne postupke. Ipak, kroz novine i televiziju, dotakla ga je pop-kultura koja je eksplodirala 1950-ih i 1960-ih godina 20. veka. Filmske dive italijanske i svetske scene našle su mesto na njegovim čudesnim kombinacijama kolaža i slikarstva.

Posebno su interesantni i portreti koje je radio, često veoma poznatih ličnosti poput Ave Gardner ili Van Goga. Kako se „iščitava“ njegov odabir ličnosti koje portretiše - da li proizilazi iz ličnih afiniteta, pukog slučaja ili neke specifične umetničke intencije?

- Gicardi je slikao puno i rekla bih da su ga fascinirali ljudi iz svih slojeva i sfera društva. Ako govorimo o ženskim portretima, prikazao nam je široku lepezu - od anonimnih žena, komšinica, rođaka, do svetica, aristokratkinja i filmskih i estradnih diva poput Sofije Loren, Dalide i pomenute Ave Gardner (koju je u nazivu, inače sklon nekonvencionalnoj upotrebi jezika, potpisao kao Ava Garner). Žene u njegovom stvaralaštvu su predstavljene pomoću gotovo grotesknih, snažnih linija, nalik brazdama, uvek sa bujnim grudima u prvom planu, pune erotskog naboja, ali i primordijalne energije arhetipske majke koja u sebi istovremeno nosi potencijal stvaranja i uništenja.

Sa druge strane, u muškim portretima je najčešće birao ličnosti iz oblasti umetnosti, politike, istorije, religije. Tu su Mikelanđelo, Karavađo, posleratni premijer Italije Alćide Gasperi, ali i skandalozni fašista i pesnik D’Anuncio. Oni su uvek prikazani kao ozbiljni, dostojanstveni, autoritarni i, naravno, potpuno obučeni.

Iz perspektive 21. veka, ovde je važno uključiti i feministička kritička čitanja istorije umetnosti, koja nam mogu ponuditi smernice za razmišljanje o formiranju slike žene i muškarca, koje usvajamo tokom odrastanja - u određenom vremenu i prostoru - i kako se ta slika reflektuje u našoj komunikaciji sa spoljašnjim svetom.

Kako iz kustoske pozicije vidite vezu Gicardijeve psihe i unutrašnjeg života spram onoga što prikazuje u svojim delima?

- Njegov klasni položaj i limitirane mogućnosti izbora koje je imao u životu svakako su uticale na izbor pojedinih tema - neostvarene želje za emotivnim i seksualnim kontaktom sa ženama, daleki predeli u kojima žive egzotične životinje koje nikada neće videti ili ugledni muškarci koji su ostavili traga u kolektivnom sećanju. Ali treba i izbeći zamku preterane psihologizacije, na koju se često svede analiza dela autsajderskih umetnika. Ne iskazuje li, na kraju krajeva, svaki umetnik kroz umetnost svoje čežnje, strahove, snove i odnos sa prošlošću i savremenošću?

Interesantne su veze između Gicardija i naše sredine - odnosno činjenica da je radio Bosiljev portret te da se njegovo delo nalazi u Ilijanumu. Budući da se radi o samoukim umetnicima koji nisu funkcionisali po današnjim principima umrežavanja umetnika u okviru određenih institucionalnih i konkursnih saradnji i globalne digitalne povezanosti, na koji način sagledavate ovu vezu?

- Oba umetnika su tokom svog života, i to obojica tokom šezdesetih godina, postali prepoznati kao interesantni i važni umetnici. Nemamo jasne tragove o tome kako su saznali jedan za drugoga, ali činjenica je da se Gicardijev rad „Crna ptica“ nalazi u Muzeju Ilijanum u Šidu, u zbirci inostranih umetnika sa kojima je Ilija razmenjivao umetničke radove tokom života. U posedu porodice Bašičević se nalazi i Gicardijev „Portret Ilije Bašičevića“, a po datumu na slici saznajemo da je nastao godinu dana nakon Bosiljeve smrti. Već i ovi podaci nam govore o tome da umetnici nisu bili nužno izolovani, povučeni u svoje svetove, već su bili zainteresovani da saznaju da li postoji još neko ko je poput njih, protiv svih dotadašnjih pravila, ušao u tokove savremene umetnosti.

U vreme „otkrivanja“ njegovog dela u matičnoj sredini bilo je dilema oko klasifikacije, a posredično i vrednovanja njegovog rada kao naivne umetnosti, a potom i „art brut“ umetnosti. Kako vi vidite ove terminološke „sporove“ vezane za trenutak u kome se njegov rad pojavljuje i valorizuje u okviru diskursa zvanične umetnosti?

- Pojam naivna umetnost, kao i mnogi nazivi umetničkih pravaca pre nje, pokazao je brzo sopstvena ograničenja i paradokse. Kao što su se u jugoslovenskoj naivi vrlo brzo izdvojili Bosilj, Sekulić, Feješ, kao autori koji isklizavaju iz tesne definicije naive, tako je bilo i sa Gicardijem u Italiji. Sa druge strane, zvanična, mejnstrim umetnost nije bila spremna da ih odmah primi u svoje kolekcije i muzejske prostore. Bilo je potrebno vreme da se, kroz privatne kolekcije i autoritete koji su pisali o vrednosti ovih autora, stvari polako promene, kao i da se pojave novi termini poput autsajderske i marginalne umetnosti, koji su postigli viši stepen rezonantnosti sa savremenom umetnošću. Naravno, ni ovi termini nisu bez svoje problematike i potrebno ih je neprekidno kritički preispitivati u kontekstu vremena iz kog govorimo.

A kako se danas sagledava Gicardijev rad i koliko njegovo stvaralaštvo deli sudbinu i drugih umetnika slične orijentacije, čije se delo valorizuje iz neke nove i istorijski manje opterećene perspektive?

- Njegova dela se danas izlažu širom sveta, ali čini mi se da su i dalje prisutna očekivanja da to treba da se dešava u kontekstu muzeja i galerija fokusiranih na autsajdersku umetnost. Mislim da je zadatak našeg vremena i novih generacija kustosa da pokušaju da sruše tu neprirodnu podelu između autsajderske i mejnstrim umetnosti i da preispitaju zašto se ona i dalje održava. Reč umetnik bi trebalo da bude dovoljna da opiše stvaraoca čiji rad smatramo vrednim pažnje.