Bio je slikar, avijatičar, književnik, novinar, ratni reporter: Pre 120 godina rođen je Oto Bihalji-Merin, čovek koji je morao da bude prisutan

Piše: Nikola Marković

Izložbom „Oto Bihalji-Merin: Morao sam biti prisutan“ , koja će biti otvorena 22. novembra u 18 sati u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, biće obeleženo 120 godina od rođenja Ota Bihalji-Merina prominentnog jugoslovenskog intelektualca.

Bio je slikar, avijatičar, predavač, književnik, novinar, ratni reporter, urednik i izdavač, aktivan član Komunističke partije Jugoslavije i Komunističke partije Nemačke, likovni kritičar, likovni teoretičar, pisac o umetnosti, umetnički direktor… navodi se u najavi postavke. U okviru izložbe će biti predstavljeni rezultati istraživačkog rada na arhivi, dok će na proleće sledeće godine, po konceptu dr Ivane Bašičević Antić, u Muzeju savremene umetnosti biti prikazana dela ovog umetnika, uz tematsko-problemsku analizu pojava u umetnosti koje su bile u fokusu interesovanja Bihalji-Merina.

Uoči otvaranja postavke „Oto Bihalji-Merin: Morao sam biti prisutan“ kustosi izložbe Senka Latinović iz Muzeja naivne i marginalne umetnosti, i Miroslav Karić iz Muzeja savremene umetnosti približavaju u razgovoru za Nova.rs lik i delo velikog intelektualca.

Izložba posvećena Oto Bihalji-Merinu atipična je utoliko što sagledava lik i deo „intelektualca“, nasuprot uobičajenom kustosiranju vizije i dela umetnika u kontekstu muzeja posvećenih umetnosti. Šta je bio vaš glavni fokus?

Miroslav Karić: Naš glavni fokus je bio za početak obraditi što je više moguće arhivsku građu Legata Oto Bihalji-Merina, a zatim i iz tog zaista obimnog i različitog materijala izvući ključne događaje, teme, pojave, pravce razmišljanja vezane za stanice na njegovom životnom putu, kao i društveno-politička i kulturno-umetnička delovanja. Govorimo o nesvakidašnjoj životnoj i profesionalnoj biografiji, burnoj egzistenciji, nekome ko je kroz svoj rad reflektovao i sažimao gotovo čitav 20. vek u svim turbulentnim istorijskim fazama.
Nije fraza ako kažemo da je u tom kontekstu bio vrlo zahtevan zadatak, jer je istraživanje podrazumevalo ne samo bavljenje pomenutom arhivom već i pretraživanje raznih drugih arhiva, fundusa kod nas i u inostranstvu, razgovora sa kolegama istoričarima umetnosti, pojedincima različitih zanimanja koji su poznavali ili na druge načine bili u kontaktu sa Oto Bihalji-Merinom. Sve to sa ciljem da se što približnije rekonstruišu određeni događaji za koje ne postoji dovoljno podataka, ili da se rasvetle izvesni aspekti lika i dela Oto Bihalji-Merina, njegove pozicije i uloge koje je imao u zbivanjima u ovdašnjoj sredini ali i u evropskim okvirima.

Ideja je od početka bila da se naša, kao i istraživanja kolega, iskoristi kao polazna tačka odnosno platforma u širim sagledavanjima kompleksnosti Bihaljijevog nasleđa i relacije koje ima sa današnjim vremenom. Mislimo tu na domen kritike i teorije likovne umetnosti, njegov pristup koji je u mnogo čemu poseban ili, današnjim jezikom rečeno, transdiciplinaran, ali i na Bihaljijeva aktivna promišljanja društvenih kretanja i pogled na svet koji ostaje duboko human.

Imajući u vidu njegov dobro dokumentovan život, šta vas je iznenadilo, ili posebno zaintrigiralo tokom pripreme ove izložbe, a da možda nije toliko bilo poznato javnosti?

Miroslav Karić: Oto Bihalji-Merin je u svojim knjigama i intervjuima dosta i napisao i ispričao vezano za ključne događaje iz ličnog i profesionalnog života, za brojna angažovanja koja je imao od politike do umetnosti i kulture, kao i za susrete, poznanstva i prijateljstva sa mnogim velikim imenima svoga vremena i putovanja koja su mu širila horizonte. Sistematičan, kakav je bio, veliki deo toga je dokumentovao, brižljivo sačuvao i pohranio u svoju arhivu (čak i pisma koja su sadržala oštre kritike na njegov račun), koja nam je bila najznačajniji izvor za istraživanje. Ali, i pored toga, ostale su neke životne i profesionalne epizode nedorečene ili nije postojao neki konkretniji trag koji bi pomogao u njihovom daljem i sveobuhvatnijem rasvetljavanju.

Malo je poznato Bihaljijevo učešće u osnivanju Instituta za proučavanje fašizma u Parizu početkom tridesetih godina. To je period kada je zbog dolaska nacista na vlast Bihalji morao da napusti Berlin, a zbog svojih političkih delovanja nije mogao da se vrati kući. Potrudili smo se da kroz pozajmice dostupne fotodokumentacije iz francuskih arhiva, uz umetničke interpretacije Darinke Pop Mitić i Sezgina Bojnika probamo da rekonstruišemo rad pomenutog instituta u kratkom vremenskom periodu.

Tokom istraživanja, iznenađenja je više bilo oko nekih malih otkrića koja su nam bila važna i dalje upućivala kao nekakav detektivski trag u povezivanju događaja, protagonista, slaganju kockica vrlo složenog mozaika jednog života i vremena. Dragoceni su bili razgovori sa ljudima koji poznavali i družili se sa Oto Bihalji-Merinom i njegovom životnom saputnicom i saradnicom Lizom, saznavali smo mnogo i o njihovom odnosu kao i Bihaljijevoj ličnosti, njegovoj želji da stalno uči i saznaje, spremnosti da sasluša, uputi, pomogne naročito mlade ljude na početku njihovih karijera.

Na koji način sagledavate izraz „delatna prisutnost“ koji je Ješa Denegri iskoristio opisujući Bihalji-Merinov životni put i u kojoj meri je referentna i za ono što ćemo videti na izložbi?

Senka Latinović: U sintagmi delatna prisutnost sažeta je esencija ličnosti Ota Bihalji-Merina i bila nam je veoma važna pri osmišljavanju koncepta izložbe i same izložbene postavke. Želeli smo da publici pokažemo da on nije bio samo svedok ili neko ko je iz potaje pratio i beležio društvena dešavanja i promene, već je u istim uzimao aktivno učešće tokom celog života. Tako smo i predstavili njegov životni put: prvo kroz stanice, odnosno gradove u kojima je živeo i delovao, a zatim kroz stranice, odnosno njegova razmišljanja o odnosu umetnosti, društva i politike, koja nam je ostavio u brojnim esejima, novinskim člancima, knjigama u posleratnom periodu.

Ta delatna prisutnost je imala različite forme, a sam Merin je precizno objasnio 1976. godine u predgovoru knjige „Oto Bihalji-Merin: Bio-bibliografija“: „Kao mlad čovek putovao sam u svet, krstario daljinama, akumulirao znanja, ponekad i ratovao. Sada, stvarna putovanja zamenjujem ekskurzijama misli, upotpunjavam ono što sam ranije sanjao ili video. Znam da se svet mora i može promeniti.“

Publika će imati priliku da otkrije Bihalji-Merina i u ulozi mentora brojnim mladim likovnim umetnicima i piscima, čija sećanja su zabeležena i uključena u postavku. Koje biste mentorstva izdvojili kao najzanimljivija umetničkoj javnosti, i koja su sećanja posebno indikativna u razotkrivanju Otovog značaja za ovdašnju kulturnu scenu?

Senka Latinović: Mreža kontakata koju je Bihalji-Merin razvio tokom života je zaista fascinantna. Ne jednom smo se zapitali kako je postizao da neprekidno održava poslovnu i prijateljsku korespondenciju, uz sve poslove na kojima je paralelno radio, knjige koje je pisao i izložbe koje je priređivao u inostranstvu i u Jugoslaviji. Pored ogromne radne energije i discipline koja ga je krasila, velike zasluge je imala i njegova supruga Liza, bez koje ne bi mogao postići sve. Ona je poznavala jezike, brzo i precizno kucala na pisaćoj mašini, a uz to je imala i istančan ukus i razvijen kritički aparat, te je bila prisutna u svakom segmentu njegovog stvaranja. Bihalji je u intervjuima veoma često isticao njenu nezamenjivu ulogu i u tom smislu je njihov odnos i primer emancipovanog i ravnopravnog partnerstva koje, ipak, nije bilo sasvim tipično za to vreme.

Tokom priprema za izložbu smo zabeleželi sećanja istoričara umetnosti Jerka Denegrija, Biljane Tomić i Dragice Vukadinović, umetnika Marka Pogačnika i Gorana Đorđevića, pisca Bore Ćosića, novinara Andreja Ivanjija i arhitekte Predraga Fincija i njegove supruge Branke Finci (dece Bihaljijevih dobrih prijatelja Ivana Ivanjija i Elija Fincija). Svako od njih je podelio lično sećanje na to kako je Bihalji uticao na njihove životne stavove, pa i put.

U korespondenciji se nalazi prepiska sa mnogim tada mladim umetnicima iz koje se može naslutiti koliko je Bihaljiju stalo da podrži mlade, ohrabri ih, uputi konstruktivnu kritiku ili ih konkretno poveže sa ljudima, institucijama, galerijama. Neki od njih su bili i Miljenko Stančić, Dušan Džamonja, Vladimir Veličković i Dragiša Bunjevački.

Bonus video: Dualnost Milene Pavlović Barili