Saša Torlaković za Nova.rs: Ljudska beda nema dno, ovde uvek može gore

Prvak drame Narodnog pozorišta Sombor rođen je 1965. godine u Jagodini. Diplomirao je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Branka Pleše. Član je ansambla Narodnog pozorišta Sombor od 1989. godine, u kom je odigrao desetine uloga u klasičnim i savremenim domaćim i stranim komadima, za koje je ovenčan s dve Sterijine nagrade i tri statuete „Ćuran“ na Danima komedije.

Poslednju rolu ostvario je u Nušićevom komadu “Protekcija”, koje je u Somboru postavio Milan Nešković, i koji je već ovenčan nagradama. Bio je izveden i na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu “Bez prevoda” u Užicu, gde je Torlaković u razgovoru za naš sajt poručio:

- Radeći ovaj posao verujem da mi sa scene možemo da pošaljemo poruke ljudima. Stalno tragamo za nekom istinom, a tragajući za njom, želimo dobro, neku dobrobit i neki boljitak. Zato sam miran i spokojan, jer mislim da ono što radim ima smisla i da može, donekle, da promeni svet.

Kako smo došli u ovu situaciju?

- Često sam poslednjih 40 godina čuo rečenicu: “Ne može gore”. Ali sam čuo i rečenicu: “Sada kada udarimo u dno, ima šansi da se od to dno odbijemo pa ćemo ići naviše i biće nam bolje.” Međutim, to ne postoji, jer ljudska beda nema dno, uvek može gore. Ono što je Nušić pisao u komadu „Dr“ o kupovini diploma, koje je bilo u tragovima, to je danas postalo sasvim normalno i niko se zbog toga ne uzbuđuje. Mislim da će nas ta nesreća i beda tek sačekati. Zamislite kada ljudi sa kupljenim diplomama počnu da se bave hirurgijom, govorim o ekstremnoj situaciji. Od toga se ježim, to me onespokojava, zato što se neodgovornost, neznanje, nesposobnost, pa i ljudska glupost danas plaćaju ljudskim glavama.

Ako su na delu sve te ljudske mane koje dominiraju u društvu, da li nam je nešto ostalo?

- Verujem da jeste, jer se čovek u takvim situacijama uvek okrene nečemu što mu je sigurno, da li je to porodica, ili za nekog vera, religija... Mi smo dugo živeli u sistemu jedne nakaradne ideologije. Ne možemo se praviti da nismo, ona je mlela ljude koji su nestajali tokom noći... Onda smo krenuli u neku tranziciju koja još nije završena. Na tom putu razvoja našeg naroda bilo je raznih stvari koje su nas saplitale i o koje smo se i mi sami saplitali, kao i ta ideologija, u kojoj sam i ja rođen i živeo. Svakako postoje prave vrednosti i njima se treba okrenuti. Trebalo bi se družiti sa pametnim ljudima, pre svega, s velikim piscima.

Družimo li se s njima? Koliko su ljudi zaista okrenuti tim vrednostima?

- Pa reći ću vam da u ovoj zemlji imate jedan okrug u kom ima oko 200.000 stanovnika i 40.000 nepismenih ljudi. Teško je poverovati u to, ali statistika je neumoljiva i surova. S tim funkcionalno nepismenim ljudima je lako baratati, njih može da obrlati svako. Kad bismo vi i ja otišli kod njih i počeli da im “prodajemo nekakvu maglu”, mogli bismo da ih preobratimo da ko zna šta urade. To je jedan od razloga zašto nam se događa sve ovo. Danas je ta neobrazovanost, a ne mislim samo na škole i formalno obrazovanje, već na promišljanje i primitivizam, nešto što se nudi kao vrednost. Ono čega smo se nekada stideli, toga se više ne stidimo. Ima jedna divna priča kada su Milana Gutovića pitali šta misli o rijaliti programima... Rekao je: “Rijaliti program su dokaz da naše sestre, žene, devojke u tim programima postaju ku*ve, ali ne kao, nego stvarno ku*ve koje se ku*vaju pred kamerama. Sinovi nam stvarno postaju pe*eri pa je to dokaz da tamo gde se ulaže ima rezultata.“
To je sociološki fenomen i pitanje koliko mi zapravo imamo koncentracije da razgovaramo sa ljudima. Najčešće formalno pitamo nekog: “Kako si?” Drugo je kada ga pitaš suštinski, pa taj neko zaista ima potrebu da kaže kako je i da to želi s nekim i da podeli. Mislim da postoji to odsustvo da zaista čujemo jedni druge. Sve je pro forme, vrlo površno. Tako je i s “konzumiranjem” nekih medija - vrlo površno. Čujemo, zaboravimo, idemo dalje, gledamo mobilini... Nisam protiv novotarija, ali način na koji se nešto koristi treba da bude osmišljen, a ne obesmišljen.

U čemu nalazite zadovoljstvo imajući u vidu sve što vas okružuje?

- Meni je divno kada se nađem s prijateljima sa kojima mogu da provedem ceo dan i da se dobro ispričamo. Druženje može da bude sa hranom i bez hrane, sa alkoholom ili bez njega - nije to suština. Suština jeste da koristimo to što smo se našli da nešto podelimo - neku lepotu, ili muku, neke dileme, šta god. Nismo znali da slušamo ni neke velike i važne ljude. Voleo sam da slušam Vladetu Jerotića kada je govorio o tome šta je dijalog i razgovor između dvoje ljude - da je to spremnost da se čujemo dobro i da korigujemo svoje stavove.

Koliko smo kadri da budemo otvoreni, da razumemo druge i korigujemo sebe?

- Kada imamo pogrešan stav o nečemu, a neko nam prijateljski kaže da ono što radimo nije u redu i mi mu se zahvalimo, to je divno, ali je retkost. Volimo da se posprđujemo. Recimo, nekom kažem da mi je teško bilo tokom predstave, da sam osetio da mi nije dan, da sam loše spavao ili sam u lošim odnosima sa suprugom, i taj neko počne da me zavitlava, a ja sam mu rekao svoju istinu. Toga ima i u pozorištu. Ali samo veliki reditelj, a nema ih mnogo, kada im otvorite dušu to znaju da prepoznaju i neće vam sipati so na ranu. Nije jednostavno nekom nešto priznati, a često se desi da naiđete na ismejavanje. Svedoci smo da naša deca u školama takve stvari doživljavaju i to se zove vršnjačko nasilje. Mi svi živimo u nasilju, nasilje je postalo nešto potpuno normalno. Nenormalno je da drugarica druga zagrli ili ga poljubi ili da drug drugaricu isprati do kuće, jer će ga drugari zezati. Sve je to nasilje, bilo ono verbalno ili neverbalno.

Ako je nasilje na svakom koraku, zašto na to pristajemo?

- To i jeste glavno pitanje i ono što kod mene stvara nemir. Kada vidite nasilje, to bezočno nasilje, ono kod čoveka može da stvori mržnju, a ja se toga plašim. Kada u sebi osetite mržnju prema nekome, jer vidite šta taj neko radi, e toga se treba plašiti. Nije lako danas biti svedok svega što nas okružuje i ostati svoj. Bogu hvala što imam glumu i pozorište, pa me to spasava da ne skliznem u nešto što je patologija.

Bonus video:  Pozorište na Terazijama