Hari Stajls ga je angažovao, Lajko Feliks ga spasao: Joan Buržoa za Nova.rs otkriva zašto se najviše plaši – gravitacije

Buržoa se kroz praktično celu svoju karijeru bavi ispitivanjem granica ravnoteže – i doslovno, kroz tela koja ne mare mnogo za Njutnove zakone, ali i simbolički. Primajući nagradu „Jovan Ćirilov“, koju mu je uručila direktorka BFI Aja Jung, Buržoa je rekao da živimo trusnim vremenima kada ima smisla preispitivati se.

„Živimo u svetu koji je načet signalima i uzbunama. Komunikacija je postala bojno polje gde buka odnosi pobedu nad pravdom. Nagradu posvećujem onima koji to imaju u vidu, koji razmišljaju o uslovima koji iziskuju pažnju. BFI spada među te ljude i doprinosi širenju vidika i mašte. Važno je bditi nad krhkim vezama između publike i umetnika“, rekao je Buržoa.

Kroz efektan spoj cirkusa, za koji je sticajem okolnosti vezan od ranog detinjstva, sa umetničkom igrom visoke ekspresivnosti, Buržoa je stvorio prepoznatljiv jezik koji gledaoca često ostavlja bez teksta. Slično se desilo i kritičaru „Njujork tajmsa“ Vesliju Morisu, koji je nakon posmatranja njegovog komada „Mechanics of History“ u pariskom Panteonu zaključio da je to delo koje možda najbolje sažima trenutak u kojem živimo. U tom delu, igrači neprestano idu u krug, padaju na trambulinu, neverovatnom veštinom se vraćaju nazad i tako ukrug.

Deluje zbunjujće? Pa, dela koja Buržoa potpisuje morali biste videti uživo da biste doživeli sve nivoe izuzetnosti koja vam se odvija pred očima. To je svet u kojem tela prkose gravitaciji, a neizrecive ideje o povezanosti ljudi i sveta oko njih predstavljene su na način kojem ne treba posrednik niti objašnjenje.

Shvatio je to i možda najveća muška pop zvezda današnjice Hari Stajls, koji ga je angažovao u spotu za pesmu „As It Was“. Čisto da znate o čemu ovde pričamo, evo podatka da ovaj spot na Jutjubu ima 832 miliona (!) pregleda. Tako se savršeno uklapaju ultrakomercijalni pop sa visoko ekspresivnom plesnom umetnošću. Sve se lepo vidi i u Harijevim rečima ove pesme, koja se bavi opsesivnim temama Juana Buržoa kao što su gravitacija i komplikovane veze među ljudima i stvarima oko njih.

„Holdin' me back
Gravity's holdin' me back
I want you to hold out the palm of your hand
Why don't we leave it at that?
Nothin' to say
When everything gets in the way
Seems you cannot be replaced
And I'm the one who will stay, oh“.

Buržoa je na primanju nagrade „Ćirilov“ rekao i da se u životu često vodi taoističkim principom „nečinjenja“. „Kinezi bi rekli: Prepusti se tome što te neizvesno čeka“, izjavio je Buržoa. Pomalo istočnjački smiren i introspektivan, na neki način je nezahvalno „terati“ ga da svoj radi objasni tim okoštalim i krutim sredstvom – jezikom. To se veoma oseća i u načinu na koji Buržoa govori: On reči pažljivo vaga, neko vreme lebdi nad njima poput igrača u njegovim predstavama, pa ih tek onda izgovara. U razgovoru koji sledi, možda najduža pauza pre nego što je počeo da govori usledila je nakon pitanja o njegovoj saradnji sa Lajkom Feliksom (Lažko, kako kaže na francuskom), virtuozom iz Bačke Topole. Videćete zašto.

Krenimo od pitanja ravnoteže u vašem delu. I u ranijim radovima je to bio fokus, a sada se tome vraćate, pa me zanima da li se nešto promenilo ili poremetilo u toj ravnoteži vas kao autora?

To je zanimljivo i kada se formuliše kao pitanje. Ono što mene zanima je dinamička ravnoteža. To je nešto što može biti večno pretraživanje. Nikad se ne dolazi do ravne linije, jer je to proces koji traje.

Gravitacija je najstrašnija stvar

U jednom intervjuu ste govorili o tome da želite da stvarate dramu upravo u trenutku kada u predstavi dođe do neravnoteže. Kako ste došli do te tačke u kojoj drama nastane?

U pitanju je tačka suspenzije, koja nije ni ravnoteža i odsustvo ravnoteže, već prostor između. Ta tačka suspenzije, koja je inače poznata u savremenom cirkusu jeste tačka gde postoji savršena ravnoteža i gde su zaustavljene i obustavljene sile koje utiču na nju. To je nešto za čim inače tragam tokom čitavog svog života. Najstrašnija stvar za mene je gravitacija, zato što ona sve vuče na dole.

Govorili ste o tome da su za vas igrači vektori sila koje deluju u prirodi. Možete li da produbite tu ideju? Kako to komunicira s današnjom klimatskom krizom u svetu, pa i Srbiji, gde imamo velikih problema sa zagađenjem?

Naša kultura ističe razlike koje postoje između čoveka i prirode, a moj stav je da želim da pokažem da čovečanstvo i mi kao ljudi apsolutno jesmo deo prirode. Mi nismo suprotstavljeni. Ono što ja pokušavam jeste da to predstavim kroz svoje sisteme. Sile kao što su okretanje i trenje, kada se uvede ljudsko biće u njih, one praktično emituju jedan veoma elokventni smisao i poruku, a da pritom možda deluju banalno.

Šta je ta poruka?

Ta elokvencija nam šalje poruku o našoj međuzavisnosti. Voleo bih da se ponovo zaljubimo i očaramo našim odnosima.

Vratio bih se na vaše početke i rani život. Cirkus je imao važnu ulogu u vašem odrastanju. Kako se desio prelaz iz dečije fascinacije cirkusom u visoku umetnost?

Smatram da su sve umetničke discipline portali, kapije. Što se tiče savremenog cirkusa, ono što mi se dopada je što ta umetnička disciplina angažuje ceo telo. Tamo gde sam imao rezervu je to što ona, zbog potrebe za spektakularšnošću, nije imala način da istakne suštinsku emociju i krhkost umetničkog izraza.

Šta me je spojilo sa Harijem Stajlsom

Možda je elemenata cirkusa bilo i u radu „Mechanics of History“, koji je izveden u Panteonu u Parizu. Vesli Moris iz „Njujork tajmsa“ je napisao da je to „kao da su seriju ‚Prijatelji‘ napisao Žan Pol Sartr, a režio Milton Bredli“. Kakvo je vaše viđenje te definicije?

(Smeh) Malo mi je smešno to, ali zapravo vidim da u tome ima nečeg opravdanog. To je ravnoteža između pop kulture i egzistencijalizma. Trudim se da se obraćam masama, ali da pitanje koje egzistencijalizamk postavlja – šta mi radimo na ovoj planeti – bude uključeno u moje delo.

Da li je to ozbiljno egzistencijalno pitanje bilo uključeno i u stvaranje spota Harija Stajlsa?

To pitanje je ključno u svim mojim saradnjama. S kim god da sam sarađivao, na taj način sam odlučivao s kim ću da radim. Što se tiče Harija Stajlsa, ta pesma „As It Was“, koja je postala svetski hit, jeste s jedne strane veoma šarena i vesela, međutim iza tog paravana ona krije jednu muku i melanholiju. To mi se veoma dopalo. Kada god smo radili za Gremi nagrade ili spot za pesmu, ono što mi se dopalo kod njega je što voli da se igra. U trenutku kada postoji kompletni haos, on je čovek koji će da istupi da se igra i poigrava. To je ono što je meni važno, jer gradim veoma bliske odnose s ljudima s kojima sarađujem.

Lajko Feliks me je spasao

Jedan od ljudi koji je uvek voleo da se igra u vremenima haosa, posebno ovde kod nas u Srbiji devedesetih godina, bio je Jovan Ćirilov. Njegov odlazak pre 10 godina ostavio je veliku prazninu u srpskoj kulturi. Vi ste dobili nagradu koja nosi njegovo ime, a zanima me ko je za vas danas figura koja bi mogla da zauzme to mesto? Čiji bi odlazak u francuskoj ili globalnoj kulturi ostavio tu vrstu praznine?

To je dobro pitanje. I teško pitanje za mene. Postoji toliko ljudi kojima se divim. Osećam da će nešto novo naići, što će možda promeniti stvari, a to je inverzivno pozorište i scenska umetnost.

Radili ste na delu inspirisanom Lajkom Feliksom. Šta vam je toliko bilo zanimljivo kod Lajka i kakvi su vam utisci iz te saradnje?

(Juan pravi dugu pauzu i razmišlja)

Kada sam radio na komadu „We Loved Each Other So Much“, želeo sam da prestanem da se bavim ovim čime se bavim. Bio sam veoma umoran i ideja mi je bila da prevaziđem taj umor i da ga raznesem nekim korakom koji ću napraviti. Ono što me je u tom trenutku spaslo i izvuklo je živo izvođenje muzike Lajka Feliksa. Doživeo sam katarzu u tom trenutku. Došao sam do snimka koncerta iz 1998. godine, gde je taj intenzitet ono što me je privuklo.

Napomena: U nastanku naslova ovog teksta korišćen je ChatGPT.