Od prvog teksta iz serije ovih kolumni teže je napisati samo poslednji. Pisala sam dnevnik na portalu nova.rs od izbijanja pandemije korone, od 18. marta 2020. do ovog 27. jula 2022. U periodu karantina, vanrednog stanja i policijskog časa pisala sam svaki dan, kao da radim u dnevnim novinama. Pitala sam se zašto pišem.To pitanje postavljaju sebi svi ljudi od pera pred belom stranicom ili praznim, svetlucavim ekranom.
Američka književnica Eudora Velti (1909 – 2001) kaže: „zbog zadovoljstva u pisanju“. Spisateljica Džoan Didion (1934 – 2021) činila je to „da bi znala šta misli, da bi misli stavila u kontekst pre objavljivanja“. Kada nešto komlikovano morate da svedete na 2700 zadatih znakova, i ono što mislite i ono što napišete mora biti kristalno jasno. Novelistkinja Džoj Wiliams (1944) smatra da je pisala „da bi nečemu služila“. Ako kažem, ni zbog novca ni zbog slave, mnogo domaćih pisaca bi mi čestitalo. Pridržujem se Orvelovom objašnjenju da je „svaki red koji je napisao od 1936, bio napisan, direktno ili indirektno, protiv totalitarizma“. Nemoguće je pobeći od duha svog vremena.
Moj dnevnik je inspirisan pojavom misterioznog virusa koji je izmenio stvarnost, uspostavio nova pravila igre, ukinuo normalnost kakvu smo poznavali. Teško obolela planeta, svako zaraženo društvo, suočilo se sa odnosom ugroženih građana i vlasti koja bi trebalo da im služi, da ih štiti protiv nepoznate sile. Suočeni smo sa neodrživim stanjem zdravstvenog sistema u koji smo decenijama ulagali. Morala sam da ukazujem na izvitoperene, karikaturalne oblike tih odnosa u sredini u kojoj živim.
Planeta umire zbog ljudske nezajažljivosti za zaradom. Smatrala sam da je zadatak kolumniste da upozorava na zagađenje zemlje, vazduha i vode i da podrži sve oblike rađanja i rasta zelene svesti. I sama sam trajno pozelenela.
Kao univerziteska profesorka insistirala sam na temama koje svedoče o paradoksu – o padu nivoa obrazovanja u prvim decenijama 21. veka. Iskustvo mi je potvrdilo da su ovo zaista prve generacije u poslednjih 200 godina manje obrazovane od svojih roditelja. Beda obrazovanja kakvo smo poznavali, nicanje prodavnica diploma i negiranje stručnosti pred investitorskom bahatošću simptomi su mentalnog obolenja društva koje to dozvoljava i podstiče. Negiranje autonomije Univerziteta faza je metastaze.
Mediji i položaj novinara ogledalo su nepostojanja demokratije. Istraživačko novinarstvo preživljava na entuzijazmu poslednjih Mohikanaca profesije, kvalitetna štampa je na respiratoru, a na neobrazovane mase deluju otrovi iz tabloida i rijaliti programa – lažne vesti, najniži porivi, nasilje – primitivizam bez granica. A to ni najvećim patriotama ne smeta!
Eto, zato sam pisala.
Bonus video: Neda Todorović: Dozvoljavamo da sadržaj na televizijama ljude košta života
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare