2
Meni je fascinantno da je Fazbinder umro sa 37 godina i ostavio iza sebe 42 filma. Ja sam u njegovim godinama snimio samo dva filma. I kad pomislim na ta 42 filma, pitam se šta radim, gde grešim u životu, kaže za Nova.rs reditelj Ivan Ikić, uoči večerašnje (19) premijere svog filma "Oaza" na 49. Festu.
– Kada sam odrastao, Fest je bio jedini način da vidimo određene filmove. I baš na tom festivalu video sam neke od svojih omiljenih filmova. Sentimentalna vrednost koju Fest za mene ima zato je veoma velika – priznaje za naš sajt Ivan Ikić pred srpsku premijeru filma „Oaza“. Nagrađivano ostvarenje, koje je premijerno prikazano na Venecijanskom festivalu, jedno je od tri srpska filma u takmičarskom programu 49. Festa.
„Oaza“ je drugi dugometražni film scenariste i reditelja Ivana Ikića, rođenog u Beogradu 1982, koji je završio filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti kao student generacije. Još za vreme studija potpisao je dokumentarac „Tarot Srbija“, a za prvi dugometražni film „Varvari“, Ikiću su stigle i prve nagrade, od Palića i Vrnjačke Banje, preko Herceg Novog, do Karlovih Vari.
Od premijere u Veneciji „Oaza“ je obišla mnoge svetske festivale, pokupivši silna priznanja, a na prvi pogled neobična ljubavna priča o dve devojke i mladiću sa posebnim potrebama, koje tumače štićenici Doma za decu i mlade „Sremčica“, pred srpskom publikom naći će se 14. maja u Kombank dvorani.
– To što se prvi put film prikazuje pred prijateljima i poznanicima jedna je vrsta „pritiska“ na mene kao autora – da li će se svideti ljudima do čijeg mišljenja mi je stalo. Ali, nakon svih ovih otkazivanja, odlaganja i cele godine koja je ubila svaku nadu da bi film uopšte mogao da se prikaže pred bioskopskom publikom, ovo sada je neka „katarza“. „Klimaks“ je prošao i kad smo sve ovo preživeli do danas, možda je i manje bitno kako će publika primiti film – ističe reditelj.
Vraćajući se na filmski festival, koji je neizbežna stranica u istoriji naše kulture, Ikić naglašava da iako nije „živeo“ takozvane „zlatne dane“ Festa, u sećanju su mu urezani momenti kada je selektor bio Miroljub Vučković:
– Bilo je jako teško tada doći do filmova koje je selektovao. A upravo ti filmovi bili su ključni za moje filmsko odrastanje i upoznavanje nekih novih perspektiva. Pogotovo što pričamo o periodu nakon dugogodišnje izolacije zemlje. Jedan od omiljenih utisaka sa Festa jeste film „Zbogom, zmajevo gnezdo“ Caj Ming – Lijanga, koji je igrao u Velikoj sali Sava centra pred nas stotinak studenata beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti. I to je verovatno najveća projekcija tog filma ikada (smeh), ali mi smo uživali u tome da gledamo autora, iz nama dalekog Tajvana, i tako hermetičan film na velikom platnu u tako raskošnoj dvorani. Većina publike to ne zna ali tokom Festa su projekcije svakoga dana i na FDU, i sećam se kako je jednog jutra došao Kjarostami, pa Vim Venders… Ali, mi studenti smo tek kasnije shvatili kakvu smo čast imali, a tada je to bilo neočekivano i nismo tome pridavali veliki značaj…
Na ivici eksperimenta
Ikić, koji je osim režije potpisao i scenario „Oaze“, priča da je rad na filmu trajao četiri godine. To, kako ocenjuje, i nije puno za film u kome tri glavne uloge igraju ne samo naturščici (Marijana Novakov, Tijana Marković i Valentino Zenuni), već i osobe sa posebnim potrebama:
– „Oaza“ nije tipičan projekat, na ivici je eksperimenta. Ne postoji prethodno iskustvo u radu sa glumcima sa posebnim potrebama na koje smo mogli da se oslonimo i koje bi bilo neka vrsta sigurnosti producentima da učestvuju finansijski. Ali, opet „Oaza“ je imala srećne okolnosti. Upravo zato što se radi o tako osobenom i čudnom filmu, odbio je sve one koji bi nam samo trošili vreme, a privukao one koji su hteli na njemu da rade. Na kraju sam sve snimio onako kako sam zamislio, možda i bolje. Iako je film zadesila tragedija u distribuciji, jer je izašao u trenutku kada je svet stao, ipak smo iskoristili jednu „rupu“ i premijerno ga prikazali na Venecijanskom festivalu. I onda je opet sve stalo. Istovremeno sam srećan što je snimljen onako kako sam želeo, a s druge strane doživeo je hendikep, jer mnogo ljudi nije imalo priliku da ga vidi. Pokušavamo sad to da ispravimo – priča reditelj.
Temom, kojom se bavi „Oaza“, niko se do sada nije hvatao ukoštac čak ni u svetskoj kinematografiji jer je ona, prema rečima reditelja, „globalno nezanimljiva“:
– Mi smo hteli da probudimo nešto što ne znamo da li je uopšte moguće. Znate, jedno je rad sa glumcima koji su prošli neku školu, a drugo kad radite sa naturščicima. To je već specifično, a ovde imamo posebno osetljivu grupu, s kojom niko ranije u tom smislu nije radio. Polje u koje niko ranije nije zaronio. I zato smo išli korak po korak. A ta tema nikom nije zanimljiva, jer ne može da bude iskorišćena za neku ideološku polarizaciju. U odnosu na sve manjinske grupe, ova ima najautsajderskiju poziciju. Do te mere je skrajnuta, marginalizovana, van domašaja i to u svakom društvu, svuda je to tabu… Tokom snimanja filma često sam razmišljao da ako društvo misli da su oni nesposobni za život i drži ih u nekoj „izolaciji“, a oni su u stanju da glume u filmu kompleksne uloge, pa ko zna šta su sve još u stanju da nauče…
Kada je prvi put, još kao student, ušao u jedan dom za lica sa posebnim potrebama, upoznao ljude koji tu žive, i čuo za sličnu priču onoj koju je pretočio u film, Ikić je otkrio svet koji je „brutalno iskren“, a samim tim i „subverzivan“:
– Ta njegova subverzivnost jeste u tom direktnom načinu na koji oni ispoljavaju emocije. Nema zadrške, maski, pretvaranja, sve je jasno. Ta vrsta jasnoće je u našem svetu subverzivna. Jer, kada biste išli ulicom i svakome pričali u lice ono što mislite o njemu, vaš socijalni status i kredibilitet bio bi ugrožen. Kod njih to ne igra neku posebnu ulogu u odnosima, i mislio sam da to zavređuje da se pretoči u film. Tada, kao student, nisam našao način da ispričam tu priču, niti sam bio zreo. Desilo se to mnogo godina kasnije.
Kako je Bogdan zaspao
U domu u Sremčici, gde je film sniman i u kome žive Ikićevi filmski junaci, na tom „specifičnom“ mestu ekipa je naišla na širom otvorena vrata, na dobrodošlicu…
– Provodeći vreme tamo, upoznavali smo sve koji tu žive, radili glumačke radionice, opipavali ko ima sklonosti ka glumi, ko u sebu nosi taj dar… Snimali smo kratke filmove, improvizovali i dug je to proces bio, gotovo godinu dana. U tom periodu konačno se iskristalisalo kako bismo mogli da napravimo film i ko bi mogao da igra koju ulogu – objašnjava naš sagovornik.
I proces stvaranja filma bio je uzajamno učenje. Reditelj, ali i profesionalni glumci (Maruša Majer i Goran Bogdan) učili su od štićenika, a i oni od njih. A jedinstvena je bila ta uzajamna interakcija.
– Da bismo zadobili njihovo poverenje trebalo je da budemo otvoreni, direktni, bez predrasuda i skrivenih namera. Drugačije ovaj film ne bi mogao da se desi. To je važilo za celu ekipu koja je morala da se prilagodi životu tamo, jer smo ušli u prostor koji je nečiji dom. Svi koji su na ovom filmu radili, ostvarili su bliska prijateljstva i ljudi koji tamo žive jedva čekaju da ih vide i pričaju sa njima. A mene je „Oaza“ naučila strpljenju. Jer, sve što sam do tada mislio da znam o filmu, rediteljskom postupku, šablonima, mogao sam odmah da zaboravim, anuliram jer je u ovom slučaju to bilo neprimenljivo. I otuda je strpljenje bilo neophodno, da malim koracima učim da se prilagodim njihovom ritmu, frekvenciji. I Goran i Maruša su mnogo naučili. I birao sam ih tako da mogu da se u taj ambijent uklope kao da u njemu svaki dan rade, i gde „neprofesionalni glumci“ neće osetiti neki pritisak, niti sujetu. Od kako su ušli u dom, bili su prihvaćeni. Goran je čovek koji koristi svaku priliku da negde odspava, jer mnogo radi i ima malo vremena za spavanje. Sećam se prvog dana snimanja sa njim… Snimali smo neku scenu u jednoj sobi i krenuli smo da ga tražimo, a ispostavilo se da je on zaspao u prvom krevetu jednog od štićenika na koji je naišao. To je možda najbolji primer kako su se uklopili – priča Ikić.
Sam naziv filma ima dvostruku simboliku – osim oaze usred emotivne pustinje sveta koja Ikićeve junake okružuje, ta oaza je istovremeno i skrovište od tog istog sveta koji njima upravlja. I kada je film završen, zbog situacije sa kojom se susreće svet više od godinu dana zbog pandemije, odjednom se „otvorilo“ još jedno simboličko značenje.
– Kada smo pravili film nismo razmišljali o tome da ćemo uskoro živeti u svetu koji na neki način podseća na ovaj u filmu, gde smo zatvoreni i mentalno i fizički. I gde se nad nama, na jedan čudan način, sprovode mere, govori nam se šta i kako treba da radimo, živimo, šta smemo, a šta ne. Nisam verovao tada da bi to mogla da bude metafora i za neki svet koji će se u međuvremenu ukazati. To je neki slučajni sinkronicitet…
Gerilska borba
A ti domovi, poput onog u kojem je snimana „Oaza“, tokom pandemije potpuno su bili zatvoreni. Štićenici doma i Ikićevi glumci ne samo da nisu mogli da putuju, primera radi na premijeru u Veneciju, što bi im bilo prvi put doživljeno iskustvo, već nisu mogli ni iz doma da izađu.
– Toliko bi im značilo da se nađu pred publikom u Veneciji, ali ni mi ostali iz ekipe nismo bili te sreće… Kad, kao oni, živite izolovani u jednom sistemu gde vas društvo ne prihvata, i gde je taj spoljni svet, čiji deo želite da budete, distanciran spram vas, a s ponosom imate šta da pokažete, i onemogućeni ste iz zbog viših okolnosti, tragično je to… Ja bih i kao gledalac voleo da vidim tu scenu gde su oni pred publikom u nekom svetu koji prvi put vide. Biće na Festu!
Film je premijerno prikazan na Venecijanskom festivalu u okviru selekcije „Dani autora“, i već tada je ovenčan prvom u nizu nagrada. Usledila su priznanja diljem sveta – od Kine do Zagreba.
– Za film je svakako ta prva nagrada značila, jer je posle toga imao priliku da bude prikazan na mnogim mestima, festivalima na svetu. Mene nagrade malo zanimaju, ali glumcima je to, s druge strane, bilo ushićenje, jer je to neka novina u njihovom životu. Svaki čovek želi da se za njegovo postojanje zna, a u njihovom slučaju neko je vrednovao nešto što su oni uradili kao dobro i to ih tako raduje. Oni prepoznaju i kada su neku scenu odglumili dobro ili loše, ili kada kod drugih ljudi izazovu emociju, prepoznaju da li ih neko laže ili je iskren. Mnogo truda koji su uložili konačno dobija neki smisao. A meni lično sve ovo znači zato što će njihova priča, koju sam želeo da ispričam ovim filmom, ostati zabeležena. Možda to neće ništa promeniti… Koliko je samo stvari bilo napravljeno, pa je doživelo debakl, i tek posle 20-30 godina sagledava se na drugi način. Istorija umetnosti je puna takvih primera – misli reditelj.
Uprkos silnim priznanjima „Oaza“ i njen život u bioskopima „osakaćeni“ su, prema rečima našeg sagovornika, svime što se dešavalo prethodnih godinu dana. Zato sada imaju novu strategiju – gerilske borbe!
– Napadamo kada je neprijatelj slab i to najmanje očekuje, a kad uzvrati bežimo u planinu i krijemo se. To je strategija distribucije ovog filma, jedina moguća. Neprijatelj je bio vrlo jak, ali smo koristili svaku šansu. Samim tim što premijeru odlažete tri puta, to je već dovoljno frustrirajuće za sve. I sad se fokusiramo na ad hok borbu i gerilske akcije. Znate, ljudi vole da gledaju filmove u bioskopima i pored ovog psihološkog stanja kojem su izloženi više od godinu dana. Neki otpor postoji – smatra sineasta, ali upozorava da kad se jednoga dana sve ovo završi svet kinematografije neće biti isti.
Kad bih bio Fazbinder…
– Jasno je da se svet menja, i cela ova situacija je sastavni deo krize. Desiće se trajna promena našeg života. Sve više stvari nužno će se izmestiti u taj neki virtuelni svet, što će ostaviti nesagledive posledice na ekonomiju, način proizvodnje, uz ogroman broj nezaposlenih. Svet budućnosti će biti svet nezaposlenih. Promeniće se i filmska industrija. Vi ste kao stvaralac sada u situaciji da stavljate film na određene platforme i gleda se ono šta vam je neki algoritam pripremio. I to će biti dominantan način konzumacije filma, a bioskop će postati, s jedne strane neki vid opere – visoke umetnosti vezane za bogate, privilegovane krugove i mali broj gledalaca koji to mogu da sebi priušte, a s druge alternativa, andergraund – nešto što se opire dominantnim tokovima.
Ikić sebe u tom budućem svetu vidi s one druge strane – u andergraundu. Međutim, tu uočava i jedan problem.
– Uvek ću biti u „ljutom“ andergraundu. Ali, biće teško da se snime takvi filmovi, a i postajaće sve manji i produkciono i u smislu vremena proizvodnje. Postajaće roba koja izlazi da bi pokrila određene ciljne grupe. Bilo je tako, donekle, i do pandemije, ali sada više nije isto da li pravite film za bioskopsko platno ili za mobilni telefon. Kada ga pravite za mobilni telefon mnogo su manja očekivanja i drugačiji je način konzumacije. Ali, problem je što neki filmovi nisu za mobilni telefon i nužno će stradati. Opet, i kod publike će prirodno doći do zasićenja zbog velike količine sadržaja – ne samo filmova, već i igrica, Jutjuba, vesti, društvenih mreža. Ne znam koliko će tu filmovi moći da opstanu.
Jedan filmski stvaralac danas, ukoliko želi da radi samo ono u šta veruje, u Srbiji teško živi. Ukoliko je spreman da pravi kompromise, moguće je, prema rečima Ikića, preživljavanje.
– Neće se obogatiti, ali živeće verovatno bolje nego većina radnog sveta u Srbiji. Ovde je za jednog reditelja teško da ostvari kontinuitet. Zato mnogi prave tako velike pauze između filmova, zato imamo velike rupe u karijerama, zato je kvalitet filmova varirao, posebno u poslednjih dvadesetak godina – ocenjuje Ivan Ikić, koji trenutno radi na nekoliko projekata, ali nijedan „nije izvestan“:
– Meni je fascinantno da je Fazbinder umro sa 37 godina i ostavio iza sebe 42 filma. Ja sam u njegovim godinama snimio samo dva filma, iako je ovo 21. vek i jeftinije je i manje komplikovano proizvesti film. I kad samo pomislim na ta 42 filma, pitam se šta radim u životu, gde grešim…
