Podeli:
Željko Hubač, Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

Proces propadanja srpskog pozorišta, usled nedostatka sistema, u kontinuitetu traje godinama, što je dovelo do toga da 2019. bude najlošija u našem teatarskom životu u poslednjih nekoliko decenija. Broj premijera je bio na istorijskom minimumu, u proseku četiri po pozorištu, više od 80 odsto kritika tih predstava bilo je neagativno, a zabeležen je pad posete između 10-20 odsto.

Ovo je, ukratko, rezultat istraživanja dramskog pisca, dramaturga i bivšeg direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu Željka Hubača, o stanju u srpskim pozorištima.

– Pad broja premijera je vidljiv u zvaničnim statistikama, ali smanjenje broja izvedenih predstava i pad posete se ne vide u godišnjim izveštajima teatara i bojim se da ih mnoga pozorišta „friziraju“, s obzirom da je vrlo lako uraditi analizu njihovih mesečnih repertoara – kaže Hubač na početku razgovora za Nova.rs i nastavlja:

– Nedostatak adekvatnog sistema, tj. višegodišnje nerazumevanje mnogih instanci vlasti koje su to specifičnosti procesa rada u teatrima, počelo je da uzima vidljivi danak. A aktuelno smanjenje budžeta za kulturu liči na završni udarac ovog procesa čiji se pogubni ishod, koji nije tako daleko, može naslutiti, jer, podsetiću vas da je većina pozorišta, samo pre desetak godina, imala od šest do čak 10 premijera u sezoni – navodi Hubač i dodaje da se boji čak i da pomisli kakva će situacija biti nakon pandemije.

Jedan od uzroka porazne slike stanja u našem pozorištu je zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, što je u kombinaciji sa stalnim smanjivanjem broja zaposlenih dovelo najpre do problema u brojnosti i strukturi ansambala, a mladi glumci su, permanentnim smanjenjem prostora za rad i usled nemogućnosti da se zaposle, dovedeni na ivicu egzistencije.

Iz istih razloga, teatri imaju velikih problema i sa nedostatkom ljudi u tehnici i stručnim službama, a uporedo sa tim su se, napominje Hubač, usložnjavale birokratske procedure kao što je sprovođenje javnih nabavki koje su, naglašava, u mnogo slučajeva inkompatibilne s pozorišnim procesom.

Željko Hubač Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

– Iako godinama upozoravamo na sve to, ne samo da nije bilo reakcija nadležnih, nego su teatri počeli da ostaju i bez osnovnih zanimanja, što je, na primer, dovelo do apsurdne situacije da jedno profesionalno repertoarsko pozorište u Srbiji nema sistematizovana radna mesta za majstora svetla, tonca, inspicijenta i suflera – ilustruje Hubač neke od problema srpskih teatara.

Naglašava da Zakon o radu i Zakon o kulturi ne prepoznaju specifičnosti procesa rada u pozorištima, ali da toga ima čak i u Uredbi o koeficijentima kojom se regulišu primanja i definicije radnih mesta zaposlenih u teatru.

– U ovoj Uredbi piše da sufler mora da ima minimum višu stručnu spremu. Na kojim visokim školama u Srbiji se školuju sufleri? Dekorateri su izuzetno niskim platama svedeni na nivo običnih fizičkih radnika, jer Uredba ne vodi računa o složenosti njihovog scenskog posla. Pozorišni krojači su tretirani kao i oni u industriji. Znate li kada će krojačica bez pozorišne prakse da sašije kostim iz 18. veka ili da iskroji 100 kostima za operu? Nikada! Odumiru nam umetnički zanati i uskoro ćemo imati konfekcijske dekore, jer neće imati ko da napravi scenografiju iz epohe – upozorava Hubač.

– Problemi se gomilaju duže od 20 godina i sada ih je, nažalost, teško prevazići. Često koristim darvinističku metaforu: Dok pozorištnici govore o problemima sa perspektivom evolucije, vlastodršci dovode u pitanje i prostu reprodukciju – dodaje Hubač.

Pročitajte još:

– Stalno govorimo o tome da su plate i budžeti za produkciju mali, ali pristajanjem na rad u „sistemu bez sistema“, mi nesvesno kreatorima budžeta dajemo argumente koji nam ne idu u prilog – tvrdi Hubač i plastično objašnjava ovu nelogičnost.

– Početkom decembra 2019, prema zvaničnim podacima, neke institucije kulture, a među njima i teatri, nisu realizovali dobar deo budžeta. Neki su bili na nivou 60 odsto iskorišćenosti odobrenih sredstava, što je, naravno, logična posledica manjka stručnih ljudi, složenog i nepotrebnom birokratijom opterećenog procesa poslovanja, ali i lošeg menadžmenta. I kako onda tražiti povećanje budžeta kad niste iskoristili ni ono što vam je dato? – kaže Hubač i nastavlja:

– I odjednom, nakon objavljivanja ovih podataka, za 20-tak dana ta pozorišta su, brže bolje, potrošila sav budžet! Pitam se kako su odjednom, u tako kratkom roku, realizovali, na primer, tendersku proceduru. O tome bi trebalo da vode računa Upravni i Nadzorni odbor, ali ispostavlja se da je to teško u ovakvom „sistemu“. Drastično zvuči primer da se krajem 2019. godine predsednik Nadzornog odbora jednog teatra žalio osnivaču da mu nije omogućen uvid u poslovanje tog teatra. Dakle, sistem ne funkcioniše – podvlači Hubač.

Za sve navedeno on krivi i ljude iz pozorišta, za koje kaže da moraju biti odlučniji u svojim zahtevima, bez obzira što razne vlasti najčešće manipulišu njihovim javno izrečenim argumentima.

– Nismo dovoljno glasni, a kada se pobunimo, to se pretoči u neku vrstu politikanstva. Setite se protesta u Narodnom pozorištu u Beogradu. Tu su dve politički sukobljene struje u srpskoj kulturi vodile rat i njih je najmanje interesovala naša zabrinutost za perspektivu umetničkog procesa zbog sedmomesečnog zastoja u produkciji. I na koncu svega, mi smo kao rezultat protesta imali sedmomesečnu pauzu u produkciji u jubilarnoj 150 sezoni! Slične stvari se događaju i u drugim teatrima, a ljudi se sve indiferentniji. Neki upravnici mi otvoreno kažu: „Znam da ne mogu ništa da unapredim tokom svog mandata, ali ću pokušati da spasem pozorište da ne propadne”. A mali kompromisi vode u velike i tu nema perspektive razvoja – naglašava Hubač i dodaje:

– Nama je neophodna promena sistema koji bi omogućio planiranje repertoara za nekoliko godina unapred i uvođenje odgovornosti za (ne)učinjeno, a u praksi nam se događa da brojni teatri, zbog svih pomenutih problema, repertoar za narednu godinu usvajaju na kraju prethodne, neki čak i na početku tekuće godine, dok su finansijski plan poslovanja morali da predaju nekoliko meseci ranije! Na osnovu čega su, pobogu, radili taj plan kada im nije bio definisan repertoar?!

Željko Hubač Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

Bivši direktor Drame Narodnog pozorišta daje konkretne predloge za rešavnje problema.

– U kratkom roku treba izvršiti kvalitetnu kadrovsku popunu, povećati plate u meri finansijskih mogućnosti države i odrediti jasne parametre kojima se objektivno može valorizovati rad menadžmenta – pre svega umetnički dometi, a nakon toga i finansijski rezultat. Na duži rok, posle temeljne javne rasprave u kojoj bi učestvovali svi relevantni pozorištnici, a u srpskom teatru radi svega nekoliko hiljada ljudi, neophodno je doneti zakon o pozorištu, s obzirom na neusaglašenost mnogih zakonskih akata koji se tiču teatra – navodi Hubač i dodaje da je za to, međutim, potrebna politička volja.

– Voleo bih da shvatite da je situacija do te mere apsurdna da mi se čini da je danas nemoguće napraviti pozorišnu predstavu, a da se ne prekrši neka zakonska norma. Na primer, kada sam vodio Dramu imao sam problem kako da za jedno izvođenje predstave obezbedim dodatnu količinu zemlje – važne rekvizite, pošto je reditelj jasnim umetničkim argumentima nakon probe obrazložio taj svoj zahtev. Birokratija mi je rekla da to nije izvodljivo u tom roku i onda sam otišao u radnju, kupio za svoj novac tu zemlju i uneo je u pozorište. Ispostavilo se da i to nije po zakonu, jer nisam napravio ugovor o donaciji! Jednom reditelju je, pak, samovar koji je već kupljen kao rekvizita, bio mali kada ga je video u prostoru. Svi koji o toj nabavci odlučuju su mi rekli da je to rediteljski hir, a reditelj je sutradan sam kupio traženu rekvizitu i kada je postavljena, ispostavilo se da je, u umetničkom smislu, bio itekako u pravu. Specifičan je umetnički proces i ono što na prvi pogled nekima deluje nelogično ustvari potiče iz neke druge, umetničke logike. Mi samo tražimo da zakonodavac elementarno poštuje tu logiku, jer njeno nepoštovanje nas je dovelo u situaciju u kojoj se nalazimo – zaključuje Hubač.

Komentari

Vaš komentar