Podeli:
Selektor Sterijinog pozorja Svetislav Jovanov, Foto: Tanjug/Jaroslav Pap/bs

Pozorišta imaju više para nego devedesetih godina, ali ih gluplje troše. Ko je kriv za to? Sigurno nisu portiri, reditelji, pisci, već upravnici koji ne rade dobro svoj posao. Bilo je boljih upravnika devedesetih, a manje para. Imam utisak da se na ljude koji vode pozorišta, čast izuzecima, može primeniti ono što je rekao Dušan Kovačević u „Balkanskom špijunu“: „Čim ga vidiš, ne znaš ko je“, kaže selektor 65. Sterijinog pozorja, dramaturg Svetislav Jovanov.

Na 65. Sterijinom pozorju, od 26. avgusta do 3. septembra u Novom Sadu, biće izvedeno osam predstava u takmičarskom programu. U takmičarskoj selekciji Sterijinog pozorja su predstave: “Smederevo1941” Ane Đorđević u produkciji Srpskog narodnog pozorišta (Novi Sad), “Radnička hronika” Petra Mihajlovića u režiji Veljka Mićunovića (Narodno pozorište Subotica), “Kretanje” Dimitrija Kokanova u režiji Jovane Tomić (Bitef teatar), “Lepa Brena prodžekt” po konceptu i u režiji Vladimira Aleksića i Olge Dimitrijević (Bitef teatar). Jovanov je odabrao i “Maratonci trče počasni krug” Dušana Kovačevića, u režiji Paola Mađelija (Mađar Sinhaz, Budimpešta), “Semper idem” Đorđa Lebovića u režiji Gorčina Stojanovića (Narodno pozorište Sombor), “Ko je ubio Dženis Džoplin” Tijane Grumić u režiji Sonje Petrović (Srpsko narodno pozorište i Omladinska prestonica Everope OPENS, Novi Sad) i “Gustav je kriv za sve” Kokana Mladenovića (Deže Kostolanji, Subotica).

Svetislav Jovanov za portal Nova.rs govori o selekciji, problemima sa kojima se suočavaju teatri širom Srbije i budućnosti srpskog pozorišta.

Šta karakteriše selekciju 65. Sterijinog pozorja?

– Selekciju sam kreirao ne polazeći od strogo utvrđenog koncepta. Pokušao sam da osluškujem šta mi nameće produkcija. Sve predstave govore na konkretan i samosvestan način o našoj stvarnosti, bez banalne aktuelizacije. Autori se bave skorašnjom istorijom, egzilima, logorima, genocidom, masovnim medijima, sukobima i nejednakostima u društvu, odnosom moderne civilizacije i prirode. Šest-sedam viđenja naše realnosti sam uspeo da nazrem u tim, prema mom mišljenju, najrelevantnijim komadima u protekloj godini. Bila je produkcijski oskudna sezona, ali mislim da je pozorište odgovorilo izazovu vremena.

Kako dramski autori posmatraju našu stvarnost?

– Izabrane predstave se maksimalno kritički odnose prema stvarnosti – od komada „Smederevo 1941” Ane Đorđević koji otvara festival, preko suptilne kritike u Gorčinovoj (Stojanović, reditelj, prim.aut) “Semper idem”, direktne u “Kretanju” Dimitrija Kokanova i Jovane Tomić, do projekta Kokana Mladenovića “Gustav je kriv za sve”, koji je možda i najoštrija predstava prošle godine. Ima kritičkih tonova i u produkciji “Lepa Brena prodžekt”, pa i u “Radničkoj hronici”, koja je možda i prva angažovana predstava u poslednjih nekoliko godina o radničkoj klasi. Dramski pisci podvrgavaju i pozorište izvesnoj vrsti kritike, smatrajući da ono nije nevino u celoj situaciji, već saučesnik.

Da li će Sterijino pozorje biti ogledalo domaćeg pozorišnog stvaralaštva?

– Sterijino pozorje će ponuditi presek stanja u domaćoj dramaturgiji. Imaćemo inscenacije dela većine od desetak trenutno najznačajnijih i najperspektivnijih pisaca. Gledaćemo predstave prema tekstovima Tanje Šljivar, Olge Dimitrijević, Maje Pelević, Slobodana Obradovića, Petra Mihajlovića, Dimitrija Kokanova, Tijane Grumić. To bi trebalo da bude reprezentativna slika njihovog stvaralaštva i srpskog pozorišta čiji se repertoar bazira na njihovim dramama.

Koje predstave posebno preporučujete publici?

– Kao naročitu poslasticu najavio bih predstavu „Eichmann u Jeruzalemu“ Jerneja Lorencija, u izvođenju ansambla Zagrebačkog kazališta mladih. To je nešto najbolje što sam video u poslednje dve-tri godine u ovom regionu. Mislim da će biti potresno iskustvo za svakog. Pažnju bih skrenuo i na prvo gostovanje pozorišta „Mađar Sinhaz“ iz Budimpešte u Srbiji, čiji će ansambl izvesti „Maratonci trče počasni krug“ Dušana Kovačevića. To je jedina relevantna postavka tog komada u poslednjih desetak godina, jer inscenacija Kovačevićevog dela retko uspeva. Iz prvobitnog programa izbačena je predstava „Seminaristi: Šredingerov bog“ Jurija Šehvatova i moskovskog „Teatra.Dok“, zbog situacije sa koronom u Rusiji. To će biti gubitak za pozorišne sladokusce, jer je u pitanju alternativno, opoziciono, radikalno i poluzabranjeno pozorište. U netakmičarskoj selekciji “Krugovi” gledaćemo i “Jedvanosimsoboakalomistobo” Nejre Babić u režiji Aleša Kurta i izvođenju Sarajevskog ratnog teatra SARTR.

Kako ocenjujete ulogu i mesto pozorišta u periodu vanrednog stanja i borbe sa koronavirusom?

– Ako ćemo malo da se našalimo, korona je pokazala da je pozorište najopasnije. Opasnije od kocke, kafane, sporta. Poslednje će biti dozvoljeno. Pokazalo se da je pozorište najlakše ukinuti. To je umetnost koja zavisi od kontakta i ako mu to oduzmete, ono ne postoji. Emitovanje predstava na internetu samo je dodatno pokvarilo njegov položaj pružajući publici iluziju da je i to teatar. Jako je opasno ako neko pomisli da tako može da gleda pozorišnu predstavu. To je voajersko gledanje, u tišini sobe, za kompjuterom. Ništa ne može zameniti zajednički doživljaj.

Kako će izgledati teatar nakon korone?

– Pozorište će posle ove krize doći u još težu situaciju. Moramo se zamisliti nad jednom činjenicom: Da bismo sačuvali društvo koje je već mnogo atomizovano, još više moramo da se osamimo. Znači, da bismo sačuvali otuđeno društvo moramo još više da se otuđimo. To je apsurd sa kojim se susrećemo i to prvo u pozorištu. Ako virus ne opadne za mesec-dva, biće rizik za svakog glumca da igra.

Koje posledice će ova kriza ostaviti po pozorište ?

– Mlade snage srpskog pozorišta najviše će stradati u ovoj situaciji, produkciono i egzistencijalno. Svaki teatar će, u nagonu samoodržanja, angažovati najslavnije i najpoznatije reditelje da rade, a mladima će poručiti: „Stoj i jedi hleba, ali ne znamo gde“. Ja ne bih bio u koži sledećeg selektora Sterijinog pozorja. Pozorišna produkcija u Srbiji je, po obimu, prošle godine bila na istorijskom minimumu od 1991. godine. Vrlo smo blizu ivice. Za dve-tri godine ne znam da li će biti predstava.

Da li to znači da su srpska pozorišta danas u gorem položaju nego devedesetih godina?

– Jesu. Položaj srpskih pozorišta bio je bolji devedesetih jednostavno zato što tadašnji režim nije vodio računa o teatru. Ponašali su se kao da pozorišta ne postoje, pa su ona mogla da rade šta god žele. Sada se na različite načine vrši cenzura – kroz budžet, preko upravnih odbora, sitnim pritiscima, premeštanjima, repertoarskim neusvajanjima. To su sve vrste tihe puzajuće cenzure. Partijska pripadnost direktora pozorišta još uvek nije toliko izražena, međutim autocenzura je mnogo prisutnija nego devedesetih godina. Mislim da je sada mnogo više ljudi „leglo na rudu“ nego tada.

Kako se to odražava na kvalitet predstava?

– Kada imate atmosferu u kojoj se razbije repertoar, ljudi igraju ono što je nužno, a ne ono što bi hteli, dođe treća garnitura reditelja i glumci ulažu pola svoje snage, jer rade sa nekim ko nema pojma, dobijete predstavu koja nikome ne treba. Važno je da je učestvovala na nekom festivalu, od 28 koliko ih imamo, i dobila nagradu za treću epizodnu ulogu i nagradu publike. Ne znam koja predstava u ovoj zemlji nije dobila nagradu publike. Čovek bi pomislio da imamo sve brodvejske hitove. To može trajati i 10 godina, ali se troši živa supstanca pozorišta, mladi vrhunski pisci i reditelji odlaze iz zemlje i što je najgore troši se strpljenje publike. Ja sam se potrudio da na Sterijino pozorje dovedem predstave koje govore o tome što nam se dešava.

Pročitajte još:

Da li je problem novac?

– Pozorišta imaju više para nego devedesetih godina, ali ih gluplje troše. Moj kolega Željko Hubač došao je do podatka da 40 odsto pozorišta do 1. decembra prošle godine nije potrošilo svoj budžet. Da ne bi vraćali novac, moraju da ga potroše do 31. decembra i to čine na brzinu. To znači da repertoar nije dobro planiran. Ko je kriv za to? Sigurno nisu portiri, reditelji, pisci, već upravnici koji ne rade dobro svoj posao. Bilo je boljih upravnika devedesetih, a manje para. Imam utisak da se na ljude koji vode pozorišta, čast izuzecima, može primeniti ono što je rekao Dušan Kovačević u „Balkanskom špijunu“: „Čim ga vidiš, ne znaš ko je“. Neki od njih se nisu ničim kvalifikovali da budu na mestu direktora, pa čak ni partijskom pripadnošću. Ja sam u pozorištu 40 godina i za neke od njih nikada nisam čuo. U sezoni 2018/2019 pogledao sam 58 predstava nastalih prema domaćem tekstu, a u ovoj samo 41. Na svim nivoima je evidentan pad i mislim da nije samo novac u pitanju. Da se može samo novcem praviti predstava, Amerikanci bi imali najbolje umetničko pozorište svih vremena, svakog dana.

Pročitajte još:

Koji su još akutni problemi srpskog pozorišta?

– Srpsko pozorište je poput automobila koji je ostao bez felni. Preti mu opasnost da ostane bez rezervne gume, a bez motora već neće moći. Pozorišta ne mogu bez krojača, šminkera, garderobera, kostimografa. Ti ljudi su otpušteni ili su umrli ili su penzionisani. Problem njihovog osipanja muči i dve najveće kuće – Narodno pozorište u Beogradu i Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu. Ako se uskoro ne angažuju po pozorištima u Srbiji, doći ćemo u sutuaciju da će na scenu izaći goli glumci i goli reditelji. To je segment koji treba obnoviti. To možda nije felna. To je već karburator.

Vidite li izlaz iz krize koja je zadesila pozorišta proteklih meseci?

– Jedini način da pozorišta izađu iz ove krize izazvane pandemijom jeste da glumci igraju napolju. Mladim umetnicima sam rekao: „Ne daju vam novac? Idite napolje, igrajte ilegalno, imate jul i avgust“. Ljudi će se odvići od pozorišta kao što se odviknu od svega. Ko će ih naterati posle da uđu u teatar? Ohrabruje to što imamo nove pisce. Dimitrije Kokanov prvi put će biti sa svojim komadom na velikom festivalu. Ima i par mladih redtelja, poput Veljka Mićunovića i Jovane Tomić, koji daju nadu da neće svi otići kao Miloš Lolić, koji pravi vrhunske predstave po Nemačkoj.

Komentari

Vaš komentar