2
Osim časnih izuzetaka kada su književni festivali u pitanju ili kada književno veče imaju baš velike zvezde, promocije knjiga su često dosadni i predvidljivi događaji. Zašto je to tako?
Već decenijama se tu retko šta menja u organizaciji: imamo autora, ispred njega nekoliko njegovih knjiga, i tu je neko od moderatora, kritičara ili kolega ko će da pohvali i nešto propita pisca. Publika je uglavnom malobrojna i neaktivna, čak i kad su veća imena u pitanju, i nema prave interakcije i dinamike koje prave doživljaj dobrog i sadržajnog događaja. Stiče se utisak kao da “nije cool” ići na književne promocije i da samo određen hype oko nekog imena ili knjige može da privuče veći broj ljudi i motiviše da se osmisli kvalitetan hepening. Književni festivali kao što je Krokodil već imaju svoju publiku i inovativne sadržaje, možda je to recept u kom smeru bi trebalo ići dalje sa promocijama knjiga.
Pisac Muharem Bazdulj ima dosta iskustva sa promocijama u celom regionu, ali i u zapadnim zemljama. Pisac koji već duže vreme živi u Beogradu za Nova.rs kaže da publika već dugo nema skoro nikakav interes za „format“ književne večeri kakav je bio dominantan do pre 15-20 godina, gde autor sedi na sredini stola i mudro ćuti, a dva kritičara s leve i desne strane (pre)dugo palamude.
– Ali književne večeri na kojima autor čita svoje priče/pesme, odnosno gde odgovara na pitanja upućenog moderatora, daleko od toga da su neposećene i/ili dosadne. Govorim iz sopstvenog iskustva, i autora (češće) i moderatora (ređe), kao i iz situacija gde sam bivao u publici. Sve, dakle, zavisi od konteksta, od lokacije, termina, reklame, i tako dalje.
Bazdulj dodaje da postoji još jedna stvar o kojoj je razmišljao na tragu svojih iskustava sa književnim večerima u Austriji, Nemačkoj, Engleskoj i Americi.
– Tamo se najčešće naplaćuju karte, kao za koncerte ili pozorišne predstave. Na prvi pogled, neko bi možda pomislio da bi to oteralo i ono malo publike. S druge strane, međutim, ljudi često skoro i nesvesno nipodaštavaju sve što je besplatno. Možda bi u tom smislu vredelo napraviti nekakav eksperiment – zaključuje pisac “Lutke od marcipana” i “Poslednjeg muškarca”.
Pisac i novinar Branko Rosić, kaže za Nova.rs da ne zna kako da se postavi prema književnim promocijima, kako bi ih trebalo i da li bi ih uopšte trebalo menjati.
– Mnogo puta sam gledao u novim serijama kako neki junak, pisac, ima promociju i uvek je ta prepoznatljiva scenografija. On sedi za stolom neke ogromne knjižare, na stolu njegovih nekoliko kniga i ljudi prilaze da im se potpiše primerak. Mislim da takav klasični način treba da ostane. A opet, postoje mišljenja da treba nešto menjati i animirati i mlađu publiku da dođe. I izdavači vole masovnost jer se na promocijama dobro prodaju knjige, zato se one i prave. Krokodil festival je poslednjih godina privlačio publiku, a to su bile književne večeri, hepeninzi na otvorenom gde je rađeno sve u maniru više rok koncerta nego klasičnih promocija. Publika je dolazila i dolazi da gleda atraktivne pisce. Ne znam koliko se prodalo knjiga na tim festivalima, ali uvek je bilo prodaje na obodu amfitetara kod Muzeja Jugoslavije. Taj drugačiji pristup vukao je publiku da dođe jer je to bila i neka vrsta provoda ali i neki superstarovi književnosti su bili tu.
Rosić je inače poznat kao pisac koji okuplja puno ljudi na svojim promocijama romana.
– Imao sam atraktivne goste, ali sam kombinovao i nastup benda. Imam strah da to ne mogu da ponovim. Imao sam rekordnu promociju u Beogradu po poseti, a imao sam u jednom gradu u Srbiji rekord po neposećenosti. Došao mi je samo jedan bračni par a posle toga je neki begunac ušao u knižaru pa su ga ovi, što ga jure čekali, došla je milicija, a ja sam čekao pred praznom knjižarom sedeći za stolom sa dve knjige – priseća se Rosić svoje najbolje i najgore promocije.
Izdavačka kuća Arete se trudi da od promocija knjiga pravi zanimljive događaje koji se razlikuju. Vlasnica i urednica Aretea Nina Gugleta kaže za Nova.rs da im je cilj da privuku što više mlade publike, pa promocije izmeštaju iz prostora kulturnih institucija u alternativne prostore i kafiće.
– Izbegavamo tradicionalni način vođenja promocije po kom je publika samo pasivni posmatrač, a autor i moderator „drže slovo“, tako što podstičemo publiku da vodi dijalog sa autorom, postavlja pitanja, čita odlomke. Takođe se trudimo da naše promocije budu multimedijalne i da književnost povežemo sa muzikom, filmom, plesom, čak i hranom. Naša ideja je da se književno delo može doživeti svim čulima.
Problem sa neiventivnim i dosadnim promocijama knjiga je verovatno svuda isti, pa i u regionu. Zagrebački novinar i publicista Boris Rašeta, smatra da je književnost generalno izgubila onaj značaj koji je imala i da je to jedan od glavnih problema.
– Starimo, i kao pojedinci i kao civilizacija, nismo više nevini, jeli smo sa drveta saznanja i malo nas što može uzbuditi, iznenaditi, šokirati. I sistem je ravnodušan prema književnosti. Još je Hruščov rekao da nikad ne bi zabranjivao “Doktora Živaga”, da ga je pročitao. Više nema ni zabrana, pa to vodi u ravnodušnost, a ravnodušnost u dosadu i čamotinju. Možemo li danas zamisliti rat poput onoga koji je izbio oko “Grobnice za Borisa Davidoviča”? Teško. Ni generacije koje dolaze ne mogu se mjeriti s Andrićem, Crnjanskim, Krležom, Matošem… A mjesto romana u popularnoj kulturi zauzela je tv serija. I države u kojima danas živimo su male, garsonjere kako reče Igor Mandić, svi svakoga poznaju, nema prave kritike. Kad bolje promislim, jako bih se začudio da danas na nekoj književnoj tribini zateknem atmosferu koja se mogla vidjeti još osamdesetih. Tempi pasati… – zaključuje Rašeta za Nova.rs.
Jedno vreme je u Beogradu bilo popularno “Pesničenje” koje se održavalo periodično, ali u kontinuitetu, gde su nastupali alternativni pesnici uz glasnu publiku koja je navijala. Bilo bi lepo da se tako nešto ponovo aktivira, jer su mladi ljudi željni zanimljivih dešavanja, samo neko treba to da im ponudi.
Bonus video: Milena Marković – odlomak iz romana „Deca“