0
Knjigom "Manje je više" Džejson Hikel problematizuje imperativ ekonomskog rasta i rasvetljava njegovu ekološku i društvenu pogubnost.
Piše: Ivan Radanović
Srljamo u sunovrat. Glečeri se tope, šume nestaju, vrste izumiru i vreme za akciju ističe. U poslednjih je pola veka usled ekonomske aktivnosti nestalo preko polovine ptica, gmizavaca i vodozemaca. Već sada, za milione je u najpogođenijim područjima život postao nemoguć.
Knjigom „Manje je više“ (Clio, 2024) Džejson Hikel, ekonomski antropolog i profesor na Autonomnom univerzitetu u Barseloni, problematizuje imperativ ekonomskog rasta i rasvetljava njegovu ekološku i društvenu pogubnost. To su dve fokalne tačke teorije odrasta, čija je osnovna težnja da na pravedan i demokratski način ostvari ekonomsku i ekološku pravdu.
U prvom delu knjige, Hikel problematizuje jurnjavu za ekonomskim rastom i njene posledice. U drugom skicira obrise budućeg društva. Obiljem primera i relevantnih naučnih referenci, Hikel pokazuje da su mnoge naše predstave o ekonomiji – zablude.
Jedna je da BDP može da se dematerijalizuje – da raste uz pad korišćenja fizičkih resursa. Zabludu ojačavaju pojmovi poput „ekonomije znanja“, „industrije 4.0.“, koji sugerišu da se BDP stvara iz vazduha. Ali ne stvara se: svaka ekonomska aktivnost ima svoj materijalni otisak (material footprint) koji stalno raste, usled eksponencijalne prirode ekonomskog rasta.
Po stopi rasta BDP-a od tri odsto, svetska privreda duplira se za 23 godine. Potom se, za isto vreme, ponovo duplira… a sa njom i ekstrakcija biomase, rude, fosilnih goriva i pratećih nuspojava poput deponija na ovorenom, toksina u zemljištu i plastike u morima. Godine 2000. dostignuta je granica materijalnog otiska koji planeta može bezbedno da apsorbuje. A 20 godina kasnije, premašujemo je duplo.
Uporno se misli da ćemo tehnologijom ublažiti posledice klimatskih promena, npr. rastom kapaciteta za energiju sunca i vetra. Iako ideja o „zelenom“ rastu zvuči prirodno i nevino, stvari su mnogo složenije. Sve dok ekonomija nezadrživo raste, zeleni izvori energije ne mogu da zamene fosilne, jer tražnja raste brže od ponude. Iz ugla odrasta, zelena energija je poželjna, ali je nemoguća potpuna globalna zamena fosilnih izvora.
Ključna za smanjenje siromaštva je pravedna preraspodela. Od ekonomskog rasta najviše se ovajde bogati, koji su ujedno i najodgovorniji za klimatske promene. Istovremeno, gotovo 100 odsto materijalne štete i ljudskih žrtava trpe siromašne zemlje. Takav ekonomski rast automatski povećava jaz, reprodukuje nepravdu i sužava demokratiju. To nije samo moralno neprihvatljivo već i besmisleno.
Mnoge zemlje, sa prilično visokim nivoom ljudske dobrobiti uz relativno nizak BDP po stanovniku, pokazuju da su najvažnija ulaganja u javna dobra, univerzalno školstvo, obrazovanje i zdravstvo.
Odličan primer su SAD, jedna od najbogatijih zemalja na svetu. „Japan ima 35 odsto niži dohodak od SAD, ali prosečan životni vek od 84 godine. Južna Koreja ima 50 odsto niži dohodak i očekivani vek od 82 godine. Portugal ima 65 odsto niži dohodak i očekivani vek od 81,1 godinu“, analitičan je Hikel. Ovo nisu puki izuzeci: „Evropska unija kao celina ima 36 odsto niži dohodak od SAD, pa ih nadmašuje po doslovno svakom pokazatelju ljudske dobrobiti“. Moguće je poboljšati život u društvu, a istovremeno smanjivati nivo ekonomske aktivnosti.
„Mi smo u kapitalizmu i to je tako“ izgovorila je 2017. godine Nensi Pelosi, jedna od najmoćnijih političara u SAD, kada ju je student u Njujorku pitao šta misli o Harvardovom nalazu da 51 odsto Amerikanaca između 18-29 godina ne podržava kapitalizam. Pokazavši koliko se rast uzima zdravo za gotovo, zbunjeno se zahvalila na pitanju. Ono bi možda i bilo besmisleno da je ta studija izuzetak. Konsultantska kuća Edelman je 2020. objavila da se sa izjavom „kapitalizam donosi više štete nego koristi“ slaže 69 odsto Francuza i 74 odsto Indijaca. O ekonomskom rastu stvar je još jasnija. Jejlova anketa je 2018. otkrila da je „za barem 70 odsto Amerikanaca zaštita okoline važnija od rasta“. Naredne godine Evropski savet za spoljne poslove je u 14 zemalja EU postavio pitanje „da li verujete da zaštita prirode treba da bude prioritet, čak i ako to šteti ekonomskom rastu“. Između 55 i 70 odsto ispitanika odgovorilo je – da.
Ključna poruka odrasta je da bogate zemlje treba ekonomski da uspore, a siromašne nastave da energično razvijaju privredu. Ne mora svaka delatnost da raste – nešto treba radikalno smanjiti, kao što su oglašavanje, industrija SUV vozila. Druge stvari treba snažno razvijati, a samo neke od njih su organska poljoprivreda, javna dobra ili čista energetika. Ovo poslednje je ključno.
Bonus video: Dragan Markovina
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare