0
Osme festivalske večeri na Sterijinom pozorju izvedene su dve predstave: „Lounli plenet“ Ateljea 212 i, u okviru programa "Druga scena", komad "Povratak" Srpskog narodnog pozorišta.
Lounli plenet
Domaća pozorišta su zbog epidemije izazvane kovidom 19 bila mesecima zatvorena, kada je petoro mlađih autora, četiri dramska pisca i jedan koreograf, našlo način da prebrode karantin i izolaciju. Olga Dimitrijević, Maja Pelević, Tanja Šljivar, Dimitrije Kokanov i Igor Koruga premijerno su izveli predstavu koju su po sopstvenim tekstovima kazivali, i sami je režirali. Tri izvođenja u Ateljeu 212 odigrala su se krajem jula meseca, u intimnom krugu za po sedmoro ljudi u publici.
U međuvremenu smo naučili da živimo sa kovidom, da se uzdamo u naše maskice, pa je i Sterijino pozorje održano, kao prvi festival posle uvođenja vanrednog stanja. Ovoga puta, na „Usamljenoj planeti“, šetajućoj predstavi kroz prostor ugroženog pozorišta, u publici je bilo 30 gledalaca.
Početak: slušamo Olgu Dimitrijević koja sugestivno izgovara ispovest Igora Koruge o telu ugroženom bolešću, protiv koje ne poseduje odbranu. I dok njen smirujući glas magnetizuje tela posmatrača, razmeštena po zakonu propisane distance, pitam se u kolikoj meri svi zajedno stajemo u obris onog Aristotelovskog, prapozorišta, od pre 2500 godina. Dokono pitanje možda, ali virus je, između ostalih posledica po ljudsku rasu, napao i teatar, čime je proširio gledateljski fokus i naterao nas na preispitivanje. Gde je i u čemu je tragično? Je li tragični čovek neminovno i herojski čovek? Šta je naš hibris i ko je bog protiv koga ustajemo? Je li virus pobeda haosa, ili oružje protiv haotičnog sveta? Ima li mesta pobuni?
Je li bol tragedija? Bol tela, te najusamljenije planete od svih, jer jedina misli sopstvenu usamljenost.
„Ja sam Igor Koruga. Ja sam telo“, predstavlja se na početku pisac prvog od pet segmenata predstave „Lounli planet“. Kroz usta Olge Dimitrijević, na terasi Srpskog narodnog pozorišta, u prijatno miholjsko leto 2020, izgovara ga bolno i ranjivo telo, napadnuto, nemoćno, zarobljeno strahom i prepuno pitanja. Iz intimne sfere straha, tog kukavičjeg jaja podmetnutog u dubinu svakoga bića, prelazi se u sferu jednog emotivnog odnosa i izdaje. Još jednog bola. A zatim u najširi okvir, onaj društveni, okvir srpskog zdravstvenog sistema u kojem bol gubi tragički oreol, i postaje prosta, banalna, svakom dostupna – fizička muka. Ispovest ne samo uplašenog, već i izolovanog.
Samoizolacija! Pojam koji nas presreće virtuelno, sa ekrana. Poetski iskaz Dimitrija Kokanova o nelagodi samoće predstavljen je video-radom, snimkom tela koje se prevrće po krevetu, izvirujući ispod pokrivača jedino stopalima. Znamo da je to telo Igor Koruga. Njegov je i glas. Uznemiren. Kada nas spoljni svet ugrozi, kada se naše životno sklonište svede se na bele zidove i plafon, koliko vremena prođe da se tih nekoliko kvadratnih metara pretvore u jedinu postojeću stvarnost. Van koje je svako drugo postojanje, pa i sam smisao postojanja – upitno.
Zaboravljeno od sveta telo, usamljeno, ugroženo, uplašeno. Ko ne poznaje taj osećaj? Mogu ga izazvati bilo duhovna, bilo fizička povreda, kakav je i ovaj virus na koji se oslanja predstava.
Nastavak sledi u drugačijem prostoru, u pozorišnom foajeu, do koga publika korača. Tanja Šljivar prenosi kakofoniju sluđujućih zdravstvenih zapovesti i patetičnih molitvi svakodnevnog promotivnog miljea. Rečenice-bombe koje eksplodiraju u ime večnog života i zdravog tela, a umesto delova tela otkidaju nam mrvice preostalog razuma. Jer, kako Tanjin tekst kaže, a Maja Pelević ga izgovara kao najbenigniju komediju: „Ni štapići celera, ni zamrznute borovnice, nisu učinili da možemo bezbedni, zdravi, zaklonjeni I siti da ostanemo ovde“.
Je li onda izlaz iz ovog straha u mehaničkim telima, u kiborg-telima, koja sopstvene ranjive delove zamenjuju električnim aparatima, malim aparatima za domaćinstvo? „Mehanički psi ne mogu da se zaraze“ tekst je Maje Pelević koji govori Dimitrije Kokanov, ni malo komičan, ukoliko u tom kataklizmičnom rezultatu svih naših strahova zbog telesnog propadanja ne pronađete razlog za smeh. Poema o zamenjivosti života mehanikom, o telu koje prestaje da bude svrsishodna celina, već se svodi na zbir zamenljivih delova.
Izlazimo na trg ispred glavnog ulaza u pozorište. Tri pripovedača i tridesetoro publike. Deset je sati, iz zgrade izlazimo među druge ljude. Izlazimo među svet koji jedno od poslednjih toplih večeri poznog leta provodi napolju. Sva tri pripovedača govore Olgin tekst, a njega čine stvarna ili izmišljena pisma koja je u mesecima izolacije petoro autora pisalo jedno drugima. Zatvoreni, razbacani, samoizolovani – slali su reči jedni drugima. Govorili o sebi, kao što sada pripovedaju publici.
Još dalje od onih aristotelovskih 25 vekova, silazimo u dubinu i tamu praistorije, u kojoj okupljenim, zbunjenim i uplašenim ljudima glas pripovedača razbija zidove zabrana u koje ih je strah saterao.
Ova je predstava priča o strahu, samoći i deljenju reči. O pripovedanju. O komunikaciji među ljudima koja je početak sveta koji znamo, a koje će biti dok je i poslednjih ljudi na svetu.
Povratak
Druga predstava pretposlednje takmičarske večeri Pozorja odigrana je u okviru novoosnovanog festivalskog programa Druga scena, koji ima za cilj promovisanje drugačijeg teatarskog izraza.
Reč je o fizičkom teatru, onom koji izbegava verbalni diskurs. Videli smo „Povratak“, produkciju Srpskog narodnog pozorišta nastalu u saradnji sa ansamblom Dejvida Glasa, koji je i reditelj predstave.
“Povratak“ istražuje traumu izazvanu terorističkim aktom ekstremnog desničara Andreasa Brejvika, koji je 2011. godine u međunarodnom omladinskom kampu ubio 69 mladih ljudi, i mogućnost prevazilaženja traume.
