Podeli
Iz predstave "Ajhman u Jerusalimu" ZKM-a Foto: Nenad Lazić/Nova.rs

Možda naslov deluje kao opšte mesto, ali koliko god da raščlanjujete samu pojavu, morate se vratiti na ovu sintagmu kao jedino sveobuhvatnu - o banalnosti zla. Reditelj Jernej Lorenci takođe svojom predstavom "Ajhman u Jerusalimu" raščlanjuje zlo - zlo Ajhmanovo, manifestaciju tog zla, domete i efikasnost prosuđivanja (suđenja), uzroke, posledice... pokušavajući da ga obuhvati, ograniči, determiniše. Ali zlo se ne da, izliva se kao voda, i razbija se na kraju u bezbroj neuhvatljivih kapljica.

Takva je predstava Lorencijeva i Zagrebačkog kazališta mladih, u selekciji Krugovi. Razlivena kao voda, čija se tek jedna kap na kraju dotakne svog izvora, Ajhmana.

Osmoro glumaca sasvim privatno izlaze na scenu, sedaju spram publike za duguljasti sto, i (naizgled) spontano objašnjavaju kakve su zadatke dobili od reditelja, kao pripremu za predstavu. Pod jedan, iščitavanje knjige Hane Arent koja je nekoliko dana prisustvovala suđenju Ajhmanu u Jerusalimu, 1961. godine. Adolf Oto Ajhman je bio visoki oficir u nacističkoj Nemačkoj, oberšturmbanfirer u SS. Bio je rukovodilac Glavnog ureda bezbednosti Rajha, sprovodilac ideje “Konačnog rešenja”, mastermajnd funkcionisanja holokausta.

Posle pada Rajha, Amerikanci su ga uhapsili, ali je greškom pušten. Uspeo je da pobegne u Argentinu, gde je do 1960. godine živeo u miru, kada ga je locirala izraelska tajna služba, Mosad. Pripadnici Mosada su ga kidnapovali i odveli u Izrael, gde mu je i suđeno, a kao bivši SS potpukovnik i ratni zločinac osuđen je na smrt vešanjem. Smrtna kazna je izvršena u izraelskom zatvoru u Ramli, prvog juna 1962. godine. U svojoj knjizi “Suđenje Ajhmanu u Jerusalimu”, Hana Arent inauguriše pojam “banalost zla”, kao značajnu odrednicu u svim budućim raspravama o zlu, ali takođe ovo suđenje određuje kao pozorišnu predstavu.

Drugi materijal za pripremu, koji su glumci dobili, je devetosatni dokumentarni film Kloda Lancmana, o nacističkim logorima u Poljskoj. Sniman je više od 10 godina, prethodilo mu je 350 sati materijala, intervjua sa preživelim logorašima, sa običnim ljudima koji su živeli u blizini logora, i sa bivšim nacistima. Film u finalnoj verziji ne sadrži ni kadar arhivskog materijala, sav je sačinjen od sećanja na Treblinku, Aušvic-Birkenau i Varšavski geto.

Svoj rad na materijalu glumci podrobno opisuju. Insistira se na preciznoj minutaži filma (do u sekund) na kojoj se video određeni deo. Onda se taj fragment rekonstruiše, pomno prateći gde je kome stajala leva ruka, desna ruka, kako je dizao glavu, da li je otklon bio na levo pri određenim rečima, ili na desno, kakvim je glasom izgovoreno, trepnuto… Jedan pseudodokumentaristički postupak, gde je ono ”pseudo” meni lično smetalo. Prilično. Mada je neke i rasplakalo. Možda ne baš taj prvi deo, već drugi, u kome se prelazi na ličnu, ispovednu ravan glumaca. Pre toga, na početku drugog čina, sličnim postupkom iz prethodnog se oživljava suđenje Artukoviću. Za one koji ne znaju, Andrija Artuković (Klobuk, Austrougarska, 29. novembar 1899 – Zagreb, Jugoslavija, 16. januar 1988) je bio ustaški političar i ministar u vladi NDH. Kao ministar je potpisao brojne zakone protiv Srba, Jevreja i Roma i bio je nadležan za niz koncentracionih logora u kojima je na desetine hiljada ljudi mučeno i ubijeno. Posle rata je pobegao u SAD gde je živeo sve dok nije izručen Jugoslaviji 1986. Godine 1986. osuđen je za ratne zločine počinjene protiv civilnog stanovništva u vreme Drugog svetskog rata u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH) – Vikipedija.

Nije pogubljen. Bio je star i bolestan, pa zato nije pogubljen. Umro je tri godine kasnije.

Jedan deo tog suđenja polazište je ostatka predstave – kada se Artukovićevom sinu dozvoli da mu priđe, ali ne i da ga zagrli tu u sudnici. Ta scena se rekonstruiše. I ona je okidač za ispovesti glumaca koje slede. Ispovesti su raznolike, različitog trajanja i intenziteta i značenja, potaknute porodičnom fotografijom. Prva priča je Dada Ćosića, potomka Srba stradalih od strane NDH. Ostale nisu toliko dramatične. Razlivaju se u sećanja na najobičniju porodičnu svakodnevicu, da ne kažem običnu, životnu banalnost.

Na poslednjoj fotografiji podignutoj iz hrpe je Ajhman sa sinom.

Zatim se zapeva šlager ”Vrati se, pape”. Kraj.

Neki su plakali. Neki su bili iznervirani onim vidljivim ”pseudo”, kome nisu našli mesto u priči o zlu. Treći su ko zna šta. Ali to vam je od onih umetničkih dela koja su kao Roršahove mrlje – dovoljno je nepoznanica da svako u njih može da upiše ono što ga tišti. I svako ima pravo na to. Lično mislim da je predstava proizvoljna, i ni blizu toliko iskrena koliko glumi da jeste.