Po Šekspirovoj ''Buri'', premijera u Srpskom narodnom pozorištu. Režija Kokan Mladenović.
Šekspirova “Bura“ se najčešće određuje kao romantična komedija, mada su u njoj dobro i zlo izdiferencirani kao u bajci. Zlo iz prošlosti je pokretač dramskog dešavanja. Reč je o izdaji, političkoj zaveri kojom je Prospero, milanski vojvoda, silom odvučen na pučinu zajedno sa tada malom ćerkom Mirandom, sa ciljem da ih more proguta. Iza tog čina stajao je Prosperov rođeni brat, koji na taj način preuzima presto. Zahvaljujući pomoći vernog sluge, Prospero uspeva da se dokopa ostrva, u čijoj idiličnoj atmosferi podiže i vaspitava Mirandu. Pomoćnik mu je verni duh Arijel, zahvalan što ga je Prospero oslobodio muka prethodnog jezivog zatočeništva, a na ostrvu još živi i čudovište Kaliban. Prospero ima dovoljno vremena da se bavi svojim knjigama, što je činio i u pređašnjem životu, a knjige su mu dale moć ne samo da upravlja ljudima, već i prirodnim silama.
Tek sada počinje komad, brodolomom koji po Prosperovoj volji i moći doživljavaju i preživljavaju njegovi neprijatelji. Omamivši im čula, izazvavši u njima beznađe, kažnjava ih za sopstveno beznađe na koje su ga osudili. Paralelan zaplet predstavlja ljubav između Mirande i Ferdinanda, sina Prosperovog neprijatelja. Još jedan zaplet se odvija na nivou dvorskih intriga među podanicima dvojice vladara, učesnika brodoloma. Sve se završava hepiendom. Ljubavnici će se venčati, zločinci su se pokajali, Arijel se vraća u slobodu, u elemente, a Kalibanu ostaje njegovo ostrvo. Prospero dobija nazad vojvodstvo, prethodno odlučivši da se odrekne magijskih moći i prelomivši svoj čarobni štap.
U tom smislu, sa uzbudljivim Prosperovim monologom pred kraj, kojim se odriče pomoći nadnaravnih bića i sila, “Bura“ kao poslednje pesnikovo delo, smatra se i njegovim testamentarnim tekstom – genije je stavio tačku na pozorišnu čaroliju koju je tako obilato stvarao.
Osim kompleksnog zapleta, sa mnogo podzapleta koji se na ovom mestu ne mogu svi navoditi, “Bura“ je slojevita različitim značenjima. Počevši od Kalibanovog položaja koji kao da je ogledalo Prosperove izgubljene vlasti jednako koliko i simbol kolonijalne evropske politike, preko samog značenja knjiga i okrenutosti onostranom u Prosperovom životu, što je i deo uzroka njegovog vladarskog poraza, pa do Mirandine naivnosti kao posledice nepoznavanja ljudi i njenog bezuslovnog poverenja u njih… Ipak, dinamički motivi koji obeležavaju tekst su antipodi izdaja – odanost i želja za osvetom – praštanje.
U predstavi Srpskog narodnog pozorišta ostala je priča o bezuslovnoj mržnji i osveti. Prospero živi za osvetu, tako vaspitava i Mirandu, čiji dani protiču kao kakvom specijalcu u kampu za sticanje ekstremne borbene gotovosti. Otac je motiviše iznova i iznova joj ponavljajući istu priču o nepravdi kojoj je bio izložen, pretvarajući rođeno dete u programiranog robota osvete.
Da bi se na taj način pojednostavio smisao Šekspirove “Bure“, napisan je praktično novi tekst. Autori su reditelj Kokan Mladenović i dramaturg Svetislav Jovanov, uz songove koje je napisao i peva ih Marčelo, inače tumač lika Arijela. Od Šekspira su ostala imena likova, ostala je priča o oduzimanju trona, o brodolomu i o ljubavi između Mirande i Ferdinanda, koju ovde očevi nisu blagoslovili. Naprotiv, ovaj Prospero puca u ćerku, nazvavši je bludnicom i izdajicom. Njenu smrt sprečava Arijel koji je štiti svojim telom i – umire.
Dobro, možda živimo u vremenu i na mestu gde bi samo nevina Miranda poverovala u odanost režimskih slugu i očekivala želju za praštanjem među ovdašnjim sejačima mržnje. Ali taj novi tekst, očigledno pisan po staroj matrici, nije uspeo da se izbori za sopstvenu liniju razvoja i samim tim za sopstveni život. Lestvica mržnje Prospera i Mirande je na samom početku podignuta na najviši mogući nivo, a reč je o jednodimenzionalnoj mržnji, bez podteksta.
Likovi ostaju zarobljeni u tom vrhunskom besu, bez mogućnosti da se pomere, a Radoje Čupić kao otac i Anđela Pećinar kao ćerka primorani su da održavaju isti visoki intenzitet – on do samog kraja, ona dok se ne zaljubi. Što je glumački nezahvalan zadatak. Takođe je nelogičan Mirandin preokret iz programiranog osvetnika u zaljubljivu devojku, kao i Prosperov preokret na samom kraju.
Neraskidivi lanac mržnje i osvete, pokvarenost i neuništivost poltrona koji okružuju vlast, uz mnoge asocijacije na naš aktuelni politički život, sadržaj su ove “Bure“. Odličan je Milan Kovačević kao Kaliban, šarmantan Aleksandar Sarapa kao Ferdinand, na fini način komični Aleksandra Pleskonjić i Milovan Filipović kao par ljigavih podrepaša vlasti koji se razgoropade kad pomisle da im je gospodar umro.
Marina Sremac majstorski stapa preovlađujuće militantni kostim sa elementima dvorskog stila. Marija Kalabić uz pomoć elemenata rešava scenu kao kombinaciju pećine, teretane, broda pa čak i tamnice. Scenografija, kao i muzika Radeta Sklopića Rejda, u vokalnoj interpretaciji Nevene Glibetić, grade scensku atmosferu koja uveliko doprinosi umetničkom nivou predstave.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare