1
Kad pogledam u budućnost prethodno osvrnuvši se na sav trud i rad ljudi u svetu umetnosti, vrlo malo je od toga ostalo. Većina umetnika su, u stvari, završili kao tragovi u pesku, reči su umetnika Radeta Markovića.
– Ili se desila neka promena u konceptu onoga šta je umetnost, ili ih je prosto vreme oduvalo i ne postoje. Vrlo malo toga ostalo je zabeleženo da bismo mogli da imamo dobru i pravu sliku naše umetnosti. Sliku o prošlosti imamo samo kroz nekoliko glavnih, sada već istorijskih aktera na našoj likovnoj sceni. Ostali su nezabeleženi, poput tragova u pesku, kao i ja sam. Ove reči izgovorio je za Nova.rs umetnik Rade Marković, kada je u Kući kralja Petra pre dva leta započeo retrospektivu svog bogatog opusa, naslovljenu „Tragovi u pesku“.
Posle pedesetak samostalnih izložbi i 50 grupnih postavki kod nas, u regionu, inostranstvu i brojnih nagrada, vajar, slikar, dizajner umetničkog nameštaja, pesnik, osnivač manifestacije „Art market“ i nekadašnji predsednik Vajarske sekcije ULUS-a i potpredsednik UO ovog udruženja, ali i član ULUPUDS-a i osnivač RMD studija, krenuo je s osvrtom na prošlost, kroz epizode. A sada je došao red na „Tragove u pesku, epizoda 5, 6 i 7“. Retrospektivna izložba slika i skulptura Radeta Markovića biće otvorena 5. septembra u 19 časova u Kući legata.
– Metaforična kritika savremenog kontinuirani je izazov u četiri decenije dugom stvaralaštvu beogradskog slikara i vajara Radeta Markovića. Od 90-ih godina na ovamo prošao je atipičan umetnički put: od slika – asamblaža, preko drvenih skulptura, do objekata – „sklepatura“, uz uvek angažovan osvrt na društvene devijacije i antiratno opredeljenje – podseća likovna kritičarka Maja Živanović.
U završnoj etapi retrospektive objedinjuje umetnik različite forme likovnog izražavanja, u četiri tematske celine: „Sklepature“, „Predlog enterijera za ministra vojnog“, „Krstovi“ i „Crno beli svet“.
– Lična i kolektivna istorija u skulpturama, koje su tvorevine brojnih predmeta iz svakodnevnog života, a širokog dijapazona recikliranih materijala – harmonika, točkova, šlemova, šešira, glava, žice, drvenih oblika, eksera, kartona i nezamislivih gradivnih spojeva – čine grupu „Sklepature“. Oslobođene konvencionalnog, naizgled nepersonalizovane, glave lutaka u ovoj etapi (sjedinjene s drugim artefaktima) ambivalentno dominiraju jer su u međusobnoj interakciji – beleži Živanovićeva.
Pitanja odgovornosti ljudi koji vode kabinete rata i njihove zaostavštine, sintetizovana su, kako navodi likovna kritičarka, u opominjućem cikusu „Predlog enterijera za ministra vojnog„.
– Večni istorijski mizanscen predstavljen je klasičnim ratnim aksesoarima, grupisanim u inovativna svedočanstva umetnikovog razmišljanja. Ta prošlost, naša i njihova, implementrana je u savremeno – kroz motive: štake – simbol preživljavanja, vojničke čizme – znak nevolje i gladnih godina, i modifikovanih kofera kao obeležja nesreća i migracija. Jabuka je znamenje greha, koji u ovom slučaju može biti pre lični no univerzalni simbol. O protoku vremena nam govore satovi – razbijeni, kao i oni bez kazaljki.
Poseban skup na izložbi čine „Krstovi“. Bilo da su u pitanju stilizovane merdevine, jutane slike ili ekser-objekti umetnik simbolično prikazuje povezivanje i odvajanje, i raznoliku sliku društva, dok etapa „Crno beli svet“ spaja dve (ne)boje u suštinskom viđenju predmeta kojima smo okruženi.
– Šahovska obrok-tabla, gitara s vezanom rukom, natkasna i čizma, „zarobljene“ harmonike i komode, malj i milje… sve je to svet koji i jeste i nije, stvari koje su izgubile svoju primarnu namenu, a kojima je dodeljena drukčija uloga.
Jedan deo postavke je posvećen i slikama, koje je Marković stvarao na početku. Figure i portreti, svesni svega lošeg što ih okružuje – političkog haosa i socijalne neizvesnosti – prikazani su kroz pročišćene kompozicije, s jasnom porukom koja je, nažalost, i danas aktuelna.
– I samim nazivima dela, Rade Marković govori o angažovanoj umetnosti, jer kroz duhovitost izbija gorčina životnog – ocenjuje likovna kritičarka, a kao kuriozitet izložbe izdvaja i mali umetnički dijalog, kroz dela trojice autentičnih umetnika s kojima je Marković izlagao i družio se. A to su Radomir Stančić, Millija Nešić i Dragan Jovićević Macola.
– Moralna obaveza umetnika jeste da opominje na devijacije u lažnim slikama stvarnosti, pa je i za Radeta Markovića svakodnevica ta koja određuje umetnost. Naizgled rasterećeno, a poentirajući na svoj način, govori o stanju društva u Srbiji, neizvesnosti i ozbiljnim temama – zaključuje Maja Živanović.
Izložba u Kući legata trajaće do 24. septembra.
Bonus video: Tragična sudbina Save Šumanovića