Posao otpravnika vozova radio sam s istom ljubavlju kao ovaj operskog pevača, kaže za Nova.rs proslavljeni bariton Željko Lučić, koji već 22 godine živi u Frankfurtu, odakle putuje na operske scene širom sveta.
Rođen je 1968. u Zrenjaninu. Bio je član a potom i solista hora “Josif Marinković“. Radio je kao otpravnik vozova, nastavljajući tradiciju svog dede i oca. Međutim, njegov talenat ga je odveo na studije pevanja kod Doroteje Spasić u Beograd. Od 1991. nastavlja usavršavanje u operskom studiju novosadske Muzičke akademije kod čuvene Biserke Cvejić koja postaje njegov mentor. Operski debi je imao 1993. kao Silvio u Leonkavalovim Pajacima. Nedugo potom, njegov lirski bariton je zablistao u Donicetijevim operama, kao Belkoreo u “Ljubavnom napitku“ i Enrike u “Lučiji od Lamermura“. Međunarodne nagrade, kao i uloge Žermona u Verdijevoj “Travijati“, Valentina u Gunoovom „Faustu“ i naslovna u “Evgeniju Onjeginu“ Čajkovskog, odvele su ga u svet.
Od 1998. do 2008. bio je član Frankfurtske opere, a pored brojnih uloga slavu je stekao u Verdijevim operama kao Amonasro u “Aidi“ i, Grof Luna u “Trubaduru“, Ecio u “Atili“, Monfor u “Sicilijanskim večerima“, Renato u “Balu pod maskama“. Gostovao je na scenama brojnih operskih kuća širom sveta. Na najprestižnijoj, u Metropoliten operi, debitavao je 2006. kao Barnaba u Ponkijelijevoj “Đokondi“, sa Violetom Urmani kao Đokondom, i pod dirigentskom palicom Bertranda de Bilija. Nakon toga i u ulozi Žermona, grofa Lune, kao i u naslovnim ulogama u “Magbetu“ i “Rigoletu“.
– Da je bilo sreće, ovaj razgovor bismo vodili u Beogradu. Imao sam dogovor sa Bojanom Suđićem, trebalo je da snimim svoj prvi CD sa simfonijski orkestrom RTS. I da održim Novogodišnji koncert u Madlenianumu i koncert na Kolarcu, ali sve je otkazano – kaže Lučić na početku razgovora.
Nema svoj sajt, niti je prisutan na društvenim mrežama. Niti sakuplja i čuva svoje fotografije, kako kaže, internet ih arhivira.
Ispovest započinje pričom iz najranije mladosti u Zrenjaninu.
Prva ploča AC/DC
– Prva ploča koju sam kupio bila je album Highway to Hel od AC/DC. Samo što se pojavila u prodavnicama, mislim da je to bilo 1979. godine. Potpuno sam se zaljubio u tu vrstu muzike. Potom su se ređale ploče Deep Purple, Led Zeppelin, Hendrix… Kada me obuzme neko ludačko stanje, pustim tu muziku i osećam se fenomenalno.
Sve su uspomene nastale u Srbiji
– S osećanjima sam ovde davno završio. Sve se svodi na biznis i sve se vrti oko para, i verovatno se zbog toga vraćam u uspomene. I sve one su stvorene u Srbiji. Biram samo one lepe, srećom većina ih je takvih. Uvijene su kao u ovim novogodišnjim danima kada sve šljašti. Vraćam se u svoju mladost, šta više dečaštvo, prvi izlasci, srednja škola, hor Josif Marinković, prva putovanja. Pa porodica, deca, sve srećni trenuci. U psihoilogiji postoji taj momenat da se čovek seća dana kada je bio najsrećniji, možda zato što smo tada bili slobodni, lepršavi, emotivni.
Voleo sam zrenjaninsku vodu
– Ja sam veliko zrenjaninsko dete. Zato kada dođem u Srbiju, boravim u svom Zrenjaninu. Otac mi je preminuo pre dve godine, a tamo su mi majka, rođaci, prijatelji, kumovi, svi. U Beograd dođem samo da posetim profesorku Cvejić i ako imam neki koncert. Evo danas sam se čuo sa komšijom odande, saznao sam i za havariju koja se dogodila u novoj fabrici vode, a na koju su Zrenjaninci čekali 40 godina i duže. Puj pike – ne važi, vraća se stara voda i svega ima osim onog što nikad nema. Ali ta voda, ona na koju smo mi Zrenjaninci navikli, bila je najlepša voda na svetu, za bolju nismo znali. Ja sam je pio kao vodu. Meni, na primer, beogradska ili novosadska voda nije odgovarala, bila je previše oštra, suviše bistra, providna… Mora da bude malo žućkasta, da ima malo krečnjaka, kad je sipaš da se stvori ono belo i dok to ne nestane, ne piješ, da se ne bi trovao. Ta voda je bila melem. (smeh) Lepo mi je uvek kada dođem, te dve nedelje se svedu na izlaske, šalu, viđanje sa ljudima kojih sam se uželeo. Ali druga je stvar kako bi to izgledalo da sam tamo stalno.
Nema druženja sa kolegama
– Ne znam kako funkcioniše druženje sa kolegama, ni da li je ikada funkcionisalo. Razlikuje se od mojih početaka kada sam s kolegama nakon predstave odlazio u bar ili restoran. Ovde smo okrenuti sami sebi, ko što je i zanimanje solista (smeh). Zbog posla kojim se bavim, ovde sam, ne znam kako to da nazovem, asocijalno orjentisan. To je tako, između dve predstave ne možeš ovo, ne smeš ono, nema druženja, nema opuštanja, i to sam prihvatio, postalo je način života. Naravno, kolege razmene poruke na telefonu, ali svi imaju svoju brigu, a sada je najveća kako da preživimo.
Sinovi okrenuti nauci
– Činjenica je da smo radili za velike pare, to nema šta da se krije. A u ljudskoj prirodi je valjda ta neka nezajažljivost, da čovek što više ima, sve bi više voleo da ima. No, kada se desi ovako nešto kao pandemija, kada preko noći sve nestane, istopi se, dođe do otrežnjenja. Bio sam besan na ono što ne mogu da promenim, na život, ovo je situacija iz koje se ne može. Međutim, taj bes me je brzo prošao jer moja baza je uvek bila porodica. Supruga radi u jednoj specijalnoj školi za gluvu decu, i oboma nam je najvažnije što su naši sinovi Strahinja (27) i Aleksandar (24) svoji ljudi, samostalni. Obojica su hemičari, imaju stanove, poslove. Na vreme su prepoznali stres, frustraciju i odgovornost koju nosi profesija kojom se ja bavim, pa su se iako talentovani za muziku opredelili za nauku. Strahinja odlično svira klavir, to mu je hobi, i imali smo zajedno nekoliko koncerata.
Sve sam ostvario što sam želeo
– Imam 53 godine i sve sam ostvario što sam želeo. Ovo nije prepotentno, niti želim da budem lažno skroman. Vrh u karijeri sam dostigao pre nekih desetak godina i održavao sam se svih ovih godina. Ali, ne može se uvek biti u vrhu, počinje prirodna selekcija, dolazi nova garda. Kako će biti u budućnosti ne znam, samo znam da će muzike uvek biti. Malo me plaši što se najavljuju stalno nova ograničenja, distance, maske… Biće potrebno vreme dok to ne nestane, da ova moja kulturna delatnost zasija u starom sjaju. Ne znam da li će se to desiti u moje vreme.
Godinu dana besposličar
– Uskoro, u februaru, biće godinu dana kako sam “besposličar”. Sve je stalo, predstave su otkazane, iako je godina bila puna zakazanih angažmana. Ništa nije čak ni premešteno, ni pomereno, nego otkazano. Jednostavno, nema više, nestalo je, ne postoji. Niti mogu šta da promenim a da se, što bi rekle moje Lale, nešto jedim, baš i neću. Treba da sačuvam mentalno zdravlje. A da je gadno, to jeste, ne samo za operske pevače nego generalno za umetnike. Muzeji su zatvoreni, pozorišta ne rade, opšta katastrofa, rasulo. Nadam se da ću 2020. što pre zaboraviti.
Magbet za 50 gledalaca
– Na svu sreću, Minhenska opera nije odložila operu “Magbet“ pa sam pre dva meseca tamo imao četiri nastupa. A poslednje tri predstave smo odigrali pred 50 gledalaca u sali koja ima 2.000 sedišta. Toliko je bilo dozvoljeno, više nas je bilo na sceni nego u publici. Zanimljivo je da je nakon poslednjeg izvođenja, već sutradan, usledio lockdown, sve je bilo zatvoreno. Direktori pokušavaju da se priviknu na uslove, da održavaju operske kuće, ali ide teško, izgubilo je smisao. Radi se i onlajn, ne znam, potpuno je sve bezveze. Ali moram da budem pozitivan i nadam se da će ovo sve uskoro da se završi i da nastavimo svi da radimo svoje poslove.
Jedino što se nije desilo
– Možda jedina tačka koja se nije desila u mojoj karijeri a zakazana je za sledeće proleće, jeste nastup u Veroni. Gostovaću sa operom “Travijata“. Pevao sam na mnogim scenama u svetu, među njima i velike uloge u četiri najprestižnije operske kuće – njujorškom Metropolitenu, Milanskoj skali, Bečkoj operi i Kraljevskoj operi u Londonu. Ipak, kao najveći uspeh izdvajam Met koji je kruna operskih kuća i zato što sam tamo pevao Verdijevog Rigoleta koji se smatra krunom baritonskog posla. Dve krune na jednom mestu.
Pevam naše pesme kad me uhvati letargija
– Ne vežbam u ovoj pauzi. Moja profesija, ali i moj ventil je muzika. Na srcu su mi posebno naše stare pesme, izvorne ili komponovane po osnovama dvojke. Veliki sam obožavalac tih lepih melodija, u dvoglasu, troglasu. Ne postoji neka određena pesma, sve su mi lepe, koje su napisane u stilu srpske narodne pesme. I kada me uhvati neka letargija, ja to slušam i odletim… na naše livade i pašnjake. Sa tim pesmama treba poseban muzički kanal da se napravi.
Da li sam dovoljno lud da snimim AC/DC
– Istina je da sam rekao da ću da snimim kancone i šansone, ali ne znam da li ću to i uraditi. A ne znam da li sam toliko lud da snimim pesme koje volim kao što su one od AC/DC, već vidim naslove u medijima operski pevač poludeo. Ali sada sam pokušao malo da obogatim repertoar, pa sam se bacio na učenje nemačkih pesama tzv. Lied ili Lieder Abend koje su komponovali Brams, Šubert, Šuman… Nikada sebe nisam video tokom karijere da pevam te pesmice ali svidelo mi se.
Povratak u Srbiju
– Povratak u Srbiju je uvek bila opcija, nešto najprirodnije o čemu sam razmišljao. Penzija se približava, nisam svestan da sam već 30 godina u biznisu. Protutnjalo je, a ni osetio nisam, ko neka druga dimenzija. Bio sam zreo kada sam ušao u ovu priču, o ovom poslu nisam pre toga ni maštao, sve mi se dešavalo kao da je prolazilo pored mene, kao duh koji izlazi iz tela i gleda šta se dešava na zemlji. Sve je dolazilo jedno za drugim, ponude, poslovi, ugovori, trči tamo-amo s jednog na drugi kraj sveta, iz aviona u avion… Naravno, i danas volim vozove. Posao otpravnika vozova radio sam s istom ljubavlju kao ovaj operskog pevača.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar