Piše Svetislav Jovanov: Bela bolest, crno srce

Piše: Svetislav Jovanov

Verovatno najprovokativni primer u tom smislu predstavlja anti-militaristička groteska Karela Čapeka Bela bolest, nastala u predvečerje Drugog svetskog rata (1937), komad koji se na svim svojim nivoima, od narativa do idejnih i moralnih konteksta, i danas pokazuje kao bolno i šokantno aktuelan.Sledeći vrstu angažmana iskazanog već u ranim, nama poznatijim dramama kao što su “Iz života insekata” i “R.U.R (Rosumovi univerzalni roboti)”, Čapek u “Beloj bolesti” slika tadašnju svet, ugrožen epidemijom zarazne bolesti pristigle iz Kine (!), koja se pokazuje smrtonosnom prvenstveno za osobe starije od četrdeset pet godina(!). Radnja je smeštena u neimenovanu srednjoevropsku zemlju - kombinaciju piščeve domovine i već ojačale Hitlerove tvorevine. Na vrhuncu pandemije, skromni lekar (simboličnog imena) Galen, otkrivši lek za “belu bolest” - pošto ima oblik smrtonosne gube čiji je prvi simptom bela mrlja na koži - odlučuje da će od nje lečiti isključivo krajnju sirotinju, dok bogatima i moćnima postavlja nepokolebljivi uslov: “Svim vladarima i kraljevima svijeta… Neka se odreknu ratova, a ja ću im dati lijek protiv bijele bolesti!” Međutim, državni i vojni establišment njegove zemlje, koji se na čelu sa Maršalom užurbano sprema za rat, prenebregava Galenove zahteve, sve do trenutka kada “bela bolest” ugrozi i Maršalov dragoceni patriotski život. U raspletu, Čapek zaoštrava do kraja grotesknu sliku: premda Maršal obustavlja ratna dejstva kako bi spasao kožu Galenovim lekom, ovoga masa, i dalje opijena ratničkom psihozom, linčuje na putu do Maršalove rezidencije.Pre nego što dotaknemo dublje slojeve Čapekovog komada, valja se osvrnuti i na kratkotrajni život Bele bolesti na našim tadašnjim scenama. Naime, Srpsko narodno pozorište (tada pod nazivom Narodno pozorište Dunavske banovine) je već u januaru 1938. premijerno izvelo “Belu bolest” na gostovanju u Kragujevcu, a krajem meseca je usledila novosadska premijera. U režiji Ferda Delaka, Čapekov komad je predočen kao bespoštedna satira o diktaturi, u maniru Piskatorovog “epskog pozorišta” (radio-spikeri, dijapozitivi), a hitri “odgovor društva” sugeriše da satirični ton nije bio naivan: naime, nakon četiri reprize predstava je policijski zabranjena, a svi napori tadašnjeg upravnika NPDB, Marka Maletina, da se ova zabrana skine, ostali su bez uspeha. Jer, za tadašnje jugoslovensko društvo, koje je već klizilo u autoritarizam, Čapekov komad je predstavljao “prst u oko” ne toliko svojom metaforom globalne bolesti, koliko ukazivanjem na ono što ta metafora razgolićuje: pohlepu industrijalaca i slavoljublje generala skrivene ispod rodoljubivih parola, sujetu i potkupljivost lekarske vrhuške, površnost i neodgovornost medija,uskogrudost i sebičnost “običnih građana” (koja ide dotle da se upravo među njima rađa ideja o prisilnom “izolovanju” zaraženih u logore!), najzad, izvesnu maniju veličine samog pronalazača/spasitelja Galena.Da li vam ovo sve zvuči odnekud poznato? Dvoumeći se (nepotrebno) da li će šire implikacije “Bele bolesti” biti sagledane, Čapek je u predgovoru komada dao sjajnu analizu ondašnjeg, a, ispostavlja se, i današnjeg “duha vremena”. Naime, iako nisu izražene kroz „hroničnu ratnu tenziju“ kao 1937. i danas se osnovne protivrečnosti svetskih odnosa mogu u krajnjem vidu svesti na sukob “moralnog ideala univerzalne ljudske humanosti, demokratske slobode, mira i poštovanja svakog ljudskog života“ s jedne i “ideala moći, dominacije i nacionalne ili svake druge ekspanzije“ s druge strane. Jer, izuzev što se - osobito u pogledu naših prilika - militarizam može zameniti populizmom, svi faktori “čapekovske formule” koji ugrožavaju zdravlje i slobodu pojedinca i dalje haraju svetom: nacije, korporacije, ideologije.

I tako stižemo do pitanja naših, aktuelnih raspleta. S jedne strane - a za razliku od aktera “Bele bolesti” – nama će, u stvarnosti, izbavljenje u vidu vakcine uskoro doći sa globalnog plana - premda će i to će biti uslovljeno korporacijsko-ideološkim faktorima (od koga, koliko, kome najpre, itd.). S druge strane, šta ćemo - i da li ćemo uopšte nešto - učiniti povodom nemilosrdne slike našeg društva koju nam nije ponudio Čapekov komad, već virus SarsCov 2 tokom proteklih meseci - slike u kojoj dominiraju zaraze uskogrudosti i neznanja, epidemije ravnodušnosti i kukavičluka, i najzad, kuge fanatizma i pohlepe? Da li ćemo i dalje pristajati da živimo u zemlji koja nema vlast - nego režim; hoćemo li verovati režimu koji se protiv virusa ne bori medicinskim propisima, već izveštajima službe bezbednosti (ovo više nije Čapek, već Hašek); da li ćemo ozbiljno shvatati režim čiji su najdragoceniji privredni resursi slot-mašine i barske stolice?I tako stižemo do povoda čiju parafrazu predstavlja naslov ovog teksta: u jednom prizoru filma “Beli lovac, crno srce” , filmofilski inteligentne posvete snimanju Hjustonove “Afričke kraljice”, reditelj i glavni protagonist Klint Istvud kaže: “Kad kažeš Holivud, uvek misliš na kurve.” A da li će se, nakon aktuelne “bele bolesti”, crno srce Srbije rasvetliti makar za toliko, da spreči nastanak izreke poput: “Kad kažeš Srbija, misliš na kukavice”?