U situaciji kada pozorišta (još uvek) nisu zbog epidemijske opasnosti zatvorena, ali mnoga od njih ne rade usled određenog broja zaraženih, to jest, kada se, teorijski pozorišne predstave smeju izvoditi, ali su ta izvođenja praktično onemogućena, uputno je zgoreg podsetiti se na retke momente u kojima su, ne tako davno, moderna drama (a s njom i pozorište) tretirajući upravo fenomen globalne zarazne bolesti – svetske pandemije - umetnički suvereno zahvatili srž aktuelnih društvenih i istorijskih protivrečnosti.
Piše: Svetislav Jovanov
Verovatno najprovokativni primer u tom smislu predstavlja anti-militaristička groteska Karela Čapeka Bela bolest, nastala u predvečerje Drugog svetskog rata (1937), komad koji se na svim svojim nivoima, od narativa do idejnih i moralnih konteksta, i danas pokazuje kao bolno i šokantno aktuelan.
Sledeći vrstu angažmana iskazanog već u ranim, nama poznatijim dramama kao što su “Iz života insekata” i “R.U.R (Rosumovi univerzalni roboti)”, Čapek u “Beloj bolesti” slika tadašnju svet, ugrožen epidemijom zarazne bolesti pristigle iz Kine (!), koja se pokazuje smrtonosnom prvenstveno za osobe starije od četrdeset pet godina(!). Radnja je smeštena u neimenovanu srednjoevropsku zemlju – kombinaciju piščeve domovine i već ojačale Hitlerove tvorevine. Na vrhuncu pandemije, skromni lekar (simboličnog imena) Galen, otkrivši lek za “belu bolest” – pošto ima oblik smrtonosne gube čiji je prvi simptom bela mrlja na koži – odlučuje da će od nje lečiti isključivo krajnju sirotinju, dok bogatima i moćnima postavlja nepokolebljivi uslov: “Svim vladarima i kraljevima svijeta… Neka se odreknu ratova, a ja ću im dati lijek protiv bijele bolesti!” Međutim, državni i vojni establišment njegove zemlje, koji se na čelu sa Maršalom užurbano sprema za rat, prenebregava Galenove zahteve, sve do trenutka kada “bela bolest” ugrozi i Maršalov dragoceni patriotski život. U raspletu, Čapek zaoštrava do kraja grotesknu sliku: premda Maršal obustavlja ratna dejstva kako bi spasao kožu Galenovim lekom, ovoga masa, i dalje opijena ratničkom psihozom, linčuje na putu do Maršalove rezidencije.
Pre nego što dotaknemo dublje slojeve Čapekovog komada, valja se osvrnuti i na kratkotrajni život Bele bolesti na našim tadašnjim scenama. Naime, Srpsko narodno pozorište (tada pod nazivom Narodno pozorište Dunavske banovine) je već u januaru 1938. premijerno izvelo “Belu bolest” na gostovanju u Kragujevcu, a krajem meseca je usledila novosadska premijera. U režiji Ferda Delaka, Čapekov komad je predočen kao bespoštedna satira o diktaturi, u maniru Piskatorovog “epskog pozorišta” (radio-spikeri, dijapozitivi), a hitri “odgovor društva” sugeriše da satirični ton nije bio naivan: naime, nakon četiri reprize predstava je policijski zabranjena, a svi napori tadašnjeg upravnika NPDB, Marka Maletina, da se ova zabrana skine, ostali su bez uspeha. Jer, za tadašnje jugoslovensko društvo, koje je već klizilo u autoritarizam, Čapekov komad je predstavljao “prst u oko” ne toliko svojom metaforom globalne bolesti, koliko ukazivanjem na ono što ta metafora razgolićuje: pohlepu industrijalaca i slavoljublje generala skrivene ispod rodoljubivih parola, sujetu i potkupljivost lekarske vrhuške, površnost i neodgovornost medija,uskogrudost i sebičnost “običnih građana” (koja ide dotle da se upravo među njima rađa ideja o prisilnom “izolovanju” zaraženih u logore!), najzad, izvesnu maniju veličine samog pronalazača/spasitelja Galena.
Da li vam ovo sve zvuči odnekud poznato? Dvoumeći se (nepotrebno) da li će šire implikacije “Bele bolesti” biti sagledane, Čapek je u predgovoru komada dao sjajnu analizu ondašnjeg, a, ispostavlja se, i današnjeg “duha vremena”. Naime, iako nisu izražene kroz „hroničnu ratnu tenziju“ kao 1937. i danas se osnovne protivrečnosti svetskih odnosa mogu u krajnjem vidu svesti na sukob “moralnog ideala univerzalne ljudske humanosti, demokratske slobode, mira i poštovanja svakog ljudskog života“ s jedne i “ideala moći, dominacije i nacionalne ili svake druge ekspanzije“ s druge strane. Jer, izuzev što se – osobito u pogledu naših prilika – militarizam može zameniti populizmom, svi faktori “čapekovske formule” koji ugrožavaju zdravlje i slobodu pojedinca i dalje haraju svetom: nacije, korporacije, ideologije.
I tako stižemo do pitanja naših, aktuelnih raspleta. S jedne strane – a za razliku od aktera “Bele bolesti” – nama će, u stvarnosti, izbavljenje u vidu vakcine uskoro doći sa globalnog plana – premda će i to će biti uslovljeno korporacijsko-ideološkim faktorima (od koga, koliko, kome najpre, itd.). S druge strane, šta ćemo – i da li ćemo uopšte nešto – učiniti povodom nemilosrdne slike našeg društva koju nam nije ponudio Čapekov komad, već virus SarsCov 2 tokom proteklih meseci – slike u kojoj dominiraju zaraze uskogrudosti i neznanja, epidemije ravnodušnosti i kukavičluka, i najzad, kuge fanatizma i pohlepe? Da li ćemo i dalje pristajati da živimo u zemlji koja nema vlast – nego režim; hoćemo li verovati režimu koji se protiv virusa ne bori medicinskim propisima, već izveštajima službe bezbednosti (ovo više nije Čapek, već Hašek); da li ćemo ozbiljno shvatati režim čiji su najdragoceniji privredni resursi slot-mašine i barske stolice?
I tako stižemo do povoda čiju parafrazu predstavlja naslov ovog teksta: u jednom prizoru filma “Beli lovac, crno srce” , filmofilski inteligentne posvete snimanju Hjustonove “Afričke kraljice”, reditelj i glavni protagonist Klint Istvud kaže: “Kad kažeš Holivud, uvek misliš na kurve.” A da li će se, nakon aktuelne “bele bolesti”, crno srce Srbije rasvetliti makar za toliko, da spreči nastanak izreke poput: “Kad kažeš Srbija, misliš na kukavice”?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar