1
Doktor Radovanović, profesor svih onih lekara iz Kriznog štaba, izgovara upravo ono što i sama osećam: nije ovo kraj epidemije. Nije još ni poluvreme.
Nas, sedam miliona građana, zavela je olaka predaja, kapitulacija, struke pred politikom. Broj zaraženih u Srbiji ne opada, korona je sada ušla i u prerano naseljene studentske domove, u prevremeno otvorene škole i vrtiće… A objasnili su nam da se slobodno vratimo normalnom životu, da je sve pod kontrolom. Pitanje je: verovati njima ili sopstvenim očima. I, da li su tzv. izbori, zakazani za famozni 21. juni, važniji od zdravlja i života nas građana koji bi, umesto da stvarno biramo, trebalo samo da glasamo.
Scena prva: Kćerka i ja vodimo Mirona, koji je napunio prvih mesec dana, u Dom zdrvalja u Siminoj ulici na prvi, pedijatrijski pregled. Pripreme su detaljne, traju kao usred epidemije: maske, rukavice, pelena preko kolica… I svi drugi, u čekaonici za zdravu decu, poštuju ista pravila. Medicinsko osoblje je efikasno i ljubazno, sve funkcioniše odlično, lekarka koju poznajemo jer leči i starijeg unuka Maksima, obavlja detaljan pregled, sve kontroliše bez nervoze, odgovara na svako pitanje, daje precizne savete. To nas umiruje. Gužva u drugim delovima Doma zdravlja: slika koja uznemirava. Vraćamo se kući, dezinfikujemo točkove kolica, skidamo zaštitunu opremu i cipele, peremo ruke. Manje se radujemo što je premijerni pergled odlično prošao, više brinemo da se nismo izložili zarazi…
Scena druga: Umrla je Z-ova rođaka, poživela je 94 godine, živela je okružena pažnjom i brigom troje dece i četvoro unuka. Pripremamo se za sahranu, sledimo stroga uputstva: maske, rukavice, sredstva za dezinfekciju. Čekamo pred kapelom, traje prethodna sahrana. Mnogo naroda, zbijeni, mnogi bez maski. Ne rukujemo se i ne ljubimo se ni sa kim od porodice, držimo se propisane fizičke razdaljine, nemamo pravo ni na lekovoti stisak ruke, ne odlazimo ni na uobičajeno piće za pokoj duše. Žalimo na odstojanju.
Scena treća: Danas je rođendan Z-ove snaje Milene. Sve rođendane naših najbližih do sada smo, nas tri generacije, slavili kod nas, u punoj kući, uz razgovore i bučnu igru dece. Sada se spremamo na ručak u Maderi, samo nas četvoro i unuk, Petar. Maske, rukavice, rezervisan sto sa dovoljno prostora među nama, i konobari sa maskama i u rukavicama. Slavimo vrlo restriktivno.
Zdravko snima film i seriju ‘’Kralj’’ šest dana u nedelji. Naravno, dočekuju ih merači temperature, na setu ima mnogo ljudi, destine glumaca i statista, članovi ekipe. Većina sve vreme ima maske ali tokom dana maske spadaju, glumci imaju one druge maske, pa je bojazan neprekidna da ne navučeš prokletu koronu. Ne režiraju se samo scene nego i čitav snimajući dan, od ujutru do uveče: kako se provući kad opasnost neprekidno vreba?
U vreme ovog poluživota rado čitam ispovesti poznatih ličnosti o tome šta rade u doba pandemije. Reditelj Andrej Končalovski snima dokumentarac ‘’Karantin na ruski način’’. Tema – kako obični ljudi u Rusiji provode dane za vreme pandemije. Autor konstatuje da su Rusi, naviknuti na razne vrste ograničavanja, sposobniji da prežive sankcije i da će ih ‘’podneti muški’’!? Ne slažem se uopšte sa ovom opaskom. Skoro da me vređa. Žene, kao i u svim dosadašnjim velikim krizama u istoriji, podnose najveću žrtvu i u ovoj panedmiji.
Pročitajte još:
Brinu o opstanku porodice, podižu decu u nemogućim uslovima, snalaze se bez novca, mađioničarski obezbeđuju hranu, dezinfikuju, čuvaju kuću. A prve su na udaru ekonomskih mera, najbrže ostaju bez posla, izložene su svakoj vrsti nasilja… Rekla bih, zato, da ćemo borbu sa ovim virusom podneti – ženski. Statistike pokazuju da su tri četvrtine čitalaca knjiga – čitateljke. Teže se odričemo kulture, i u najtežim vremenima. Znamo šta je najvažnije. Vitalnije smo.
Knjiga koju upravo čitam fascinira me i uverava, još jednom, u tu žensku vitalnost: ‘’Intelektualci’’, Pol Džonson (1928). Autor je britanski istoričar, novinar, pisac konzervativne orijentacije. Analizirajući živote najvećih svetskih intelektualaca, od osmanaestog veka do savremenog doba, ovaj plodni pisac nam, prema kritičaru ‘’Njujork Tajmsa’’, ‘’s neskruvenim zadovoljstvom i velikim umećem otkriva poroke, strasti i mane velikih mislilaca’’. Među izabranima – od Rusoa i Šelija, preko Marksa, Ibzena, Tolstoja i Hemningveja do Brehta, Rasela, Sartra i Orvela – nema ni jedne žene. Ima ih, naravno, iza tih velikana koji, kako uverljivo pokazuje autor, nisu to bili i u privatnom životu. Naprotiv. Svedeni na svakodenvicu, na preživljavanje, bili su obični ljudi sa svim mogućim manama. Sujetni, srebroljubivi, nepouzdani prijatelji, nemarni zajmoprimci, nezahvalni potomci, nepopravljivi ženskaroši… Jedina stabilnost, u njihovim tako burnim, nestabilnim životima, bile su – njihove žene. Sa kojima su se nemilosrdno poigravali.
Tako bar, u ovoj izvrsnoj knjizi, pokazuje Pol Džonson.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
