Četvrtak, 26. mart.
Samo kad je svanulo. Besani u Beogradu, uz jauke čuvene bgd košave koja čisti poslednje tragove snega sa pustih ulica. Zar ni košava ovim virusima ne može ništa? Zar nema onog prohujalo sa vihorom, zameo ih vetar!
Oka nisam sklopila posle motivacionog govora predsednika koji nas je na vreme upozorio na stanje u gradskim grobljima. Zar je trebalo toliko ‘’motivisati’’ stotine hiljada nas koji poslušno sedimo kod kuće čuvajući društvenu distancu i štedeći dragocena mesta na grobljima, zbog onih 511 nerazumnih? Kao i sve one koji se batrgaju u beznađu bez posla i novca? Toliko o tom ‘’motivisanju’’. I Donald Tramp je bio podsticajan: “Danas umiru ljudi koji nikad nisu umirali”. Ta njegova mudrost nadživeće koronu. Osećam prve znake depresije, bedak, što bi rekle komšije u Zgb-u. Čudna neka vremena, glasi SMS poruka neznanog autora, četiri sata ujutru, omladina spava a penzioneri luduju po gradu. Gledati ili ne gledati konferencije za štampu, pitanje je sad. Pa sve inače piše na kajronu. Zašto da podlegnem teroru loših vesti? Osluškujem tišinu grada koji kao se prepušta nekom sumornom, barnsovskom ‘’šumu vremena’’.
Tri vesti iz sveta bude mi nadu. Generalni sekretar UN pozvao na prekid vatre na svim ratištima. Kako sada rat izgleda kao budalasto svojstvo ljudskog roda? A kako li je tek nesrećnim migrantima? Prof. dr. Dragoslava Đ. šalje mi tekst u kome stručnjak za medicinske robote, Guang Džong Jang objašnjava da su različiti robotički sistemi, uz nadzor medicinskih eksperata, dobar odgovor na korona virus: mere temperaturu pacijenata, dezinfikuju bolnice, dele hranu i lekove obolelima minimalizujući ljudski kontakt. To je nešto što se može naučiti iz ove krize i dobar način da se pripremimo za neku sledeću, objašnjava Jang. Britanci najavljuju testove na virus – uradi sam, kod kuće. Koja ušteda ljudskih, medicinskih i svih drugih resursa. I koje olakšanje i za pacijente i za preumorno medicinsko osoblje.
Kad vidim snimke stanja u našim bolnicama, sedenje kod kuće deluje mi kao banja. A moja majka, koja je doživela stotu, lepo me je upozoravala: ako nećeš da ostariš, nikad ne idi sporo, ispravi se i, ne idi u banje. Očigledno je znala o čemu govori. Braćo Crnogorci, došao je trenutak kada možemo sjedeti i ništa ne raditi. Za ovo smo trenirali čitav život, piše drugi neznani autor. Psiholozi i ostali mehaničari duše govore i o nekim blagodetima dosade: te podstiče kreativnost, te pogoduje razmišljanju. A mene ta reč – dosada – asocira na izraz koji koristi moj najdraži profesor, Ratko B: dosada je, ustvari, ono što je bilo – do sada. Kada razgovaramo telefonom, profesor i ja, najpre se, i pre nego što bilo šta izgovorimo dobro ismejemo. To je neki pročišćujući smeh.
Na nemačkoj televiziji, voditeljka odjavljuje emisiju rečima ‘’a sada evo i nečeg za srce: muzičari srpskog nacionalnog teatra’’, objašnjava, ‘’posvetili su Italijanima snimak na kome na netu, putem video konferencije, izvode onu poznatu borbenu, partizansku himnu, O bella cao’’. ‘’O bella cao! Bella cao! Bella cao, cao, cao. Una mattina mi son svegliato e ho trovato l’invasor’’. Taj l’invasor sada može da se prevede i kao – l’virusor.