Piše Neda Todorović: Beograd živi noću

Osvanuo je lep, sunčan dan. ''Lepo vreme izmamilo je na ulice hiljade šetača''- šalio se Momo Kapor na oveštale napise u popularnim listovima. Izlazim da vidim koliko je ljudi ''lepo vreme izmamilo na ulice''. To je bilo juče. Danas, na ulici skoro nikoga. Pa kude ste bre, Beograđani, rekla bi Rođina majka Vuka pristigavši sa provijantom iz Pržogrnaca. Eno ih, majka Vuko. Lepo vreme izmamilo je na terase i krovove hiljade ''izolatora''.Prvo pitanje koje Z. postavlja, čim ustane, nije više kolika je temperatura vazduha nego - koliki je stepen zagađenosti. Opet smo pali na top listi, žalim se, sad smo tek na petom mestu u svetu. Niko nema odgovor na pitanje ko nas to i čime toliko zagađuje. Kao obično, pojave od vitalnoog značaja su ''državna tajna''. A stara je istina i da jedno zlo nikad ne dolazi samo.Ne razumem kako vlasti ne mogu da shvate da je teško Beograđane noću držati kod kuće. Pa ovaj grad decenijama unazad živi noću. Ovaj grad se dičio da je poznat u svetu kao grad koji nikad ne spava. A britanski novinar je u bedekeru o evropskim prestonicama preporučivao Beograd kao mesto u kome je svako veče petak. U radno vreme svi kafići puni! Neki stranci su to definisali kao nemoralno. To nema nigde.Ugostiteljstvo cveta. Turizam se zasniva na toj ‘’komparativnoj prednosti’’ Beograda u odnosu na druge metropole gde se više radi pa se sve zatvara posle 22h. Ovde, znao je Arsen Dedić da kaže Gabi - ti ne znaš kako smo Šole i ja nekad, tek oko pola dvanaest noću vezivali mašne, a majke već sklanjale žensku decu s prozora… Eto odgovora: neke navike su žilave kao pušenje.https://www.youtube.com/watch?v=Zt3Wnl_n9xUOstala sam bez novih knjiga. Imam ozbiljnu apstinencijalnu krizu. Pre epidemije, kupovala sam bar po dve knjige nedeljno. Da niste vi malo prečitale, pitao je jedan poznanik Sanju D. i mene, slušajući kako se nonšalantno razbacujemo nekim novim naslovima. I čitanje je za neke infekcija, bolest. Srećom, ono ovde nije epidemija. Sada bacam pogled na kućnu biblioteku koju je Z. nameravao da oslobodi od nepotrebnog balasta. Srećom pa nije. Stare knjige nisu inficirane, nove mogu biti kontaminirane. Kažu da pomaže izlaganje visokim temperaturama u rerni i kuhinjski deterdžent u spreju.O pandemijama koje su pogađale čovečanstvo u prošlosti pisali su mnogi – od Homera do Stivena Kinga, od Bokača do Džeka Londona, od Dikensa do Bronteove, Kamija, Saramaga… Velike pandemije su vekovima pogađale čovečanstvo desetkujući ga, terajući naučnike da traže vakcine i iznalaze lekove.Od Justinijanove kuge u šestom veku, preko njene sredjovekovne pandemije u Evropi; od variola vere u XVIII veku, TBC u XIX veku, do španske groznice 1918; od azijskog (1956) i honkoškog gripa (1968) i HIV-a (1976 )… Nije čudo što su takve kataklizme inspirisale pisce i rodile SF žanr u književnosti. Danijel Defo, otac modernog novinarstva i Robinsona Kruza, opisao je u XVIII veku, u ‘’Godini kuge’’, užase stanovnika Londona zatvorenih u karantin na godinu dana. Mnogi su pokušavali da pobegnu od epidemije, ali ni za kakve pare nije bilo konja. Svi su se ponašali loše, bogati su se ponašali najgore, svedočio je. I moja omiljena spisateljica iz XIX veka, Meri Šeli, autorka Frankeštajna, u romanu ‘’Poslednji čovek’’ piše o istrebljenju ljudske rase globalnom pandemijom - 2092.A kada sve nestane, kada čovečanstvo krene unazad, opet ostaju knjige. Bekstvo u umetnost. To jest u Prosvećenost. I, kako je u naslovu svog izvanrednog, autobiografskog romana o detinjstvu pred ratni pogrom sažeo Đorđe Lebović – ‘’Semper idem’’ – Uvek isto. U krizama, smatrao je, ljudi pokazuju svoja prava lica.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram