Piše Neda Todorović: Dnevnik iz izolacije (8)

Dvadest četvrti mart! Dan bombardovanja SCG! Prošla je, već, 21 godina! Ta nevolja je već daleka prošlost. I ova će valjda jednom biti. Četvrtog dana proleća, osvanula je zimska idila! Beli grad konačno beo. Zavejane ulice, beli krovovi, vetar ovde, na sedmom spratu, glasno zavija. Kad pre samo smisliše potpis ispod slike Sneška Belića: ‘’Kako brzo prolazi vreme u karantinu, opet zima’’. Zima u nevreme, još jedno upozorenje, osveta prirode, što se čovečanstvo tako dugo ne vidi njena upozorenja. Pređena je crvena linija, uništava se i zagađuje čega god se dohvatimo. Sve, samo zbog para!Juče sam gledala apokaliptične snimke iz fantomski pustih metropola na svim kontinentima. Ova bolest je opšta pošast. Nije utešno. Z-ov sinovac Zoran Š, iz Hamiltona u Kanadi, opisuje prazne rafove u samoposlugama i jagmu za hranom. Bilo je tuče i pucanja iz pištolja! Izgleda kao da se sada raslojavamo po vertikali - na dobročinitelje i, na one druge. Policija je noćas u Beogradu privela 112 bahatih primitivaca. Ne samo da ne misle na ostale, oni ne misle uopšte.Te druge, bezobzirne, je, eto, sada moguće otkriti. Dobročinitelje nije moguće izbrojati. Toliko je sada onih velikih i onih malih dobročinstava. Mnogo je divnih gestova. Javljam komšinici, Leti, da je druga komšinica, Jelica, kupila sve što nam je danas potrebno. ‘’Uf! Ujeli ste me za srce. Sutra ja! Insistiram’’. Dobročinitelji su neznani junaci. Oni čine bezimena, nevidljiva i nazapamćena dela ne očekujući aplauze. Volonteri, preduzetnici, sportisti, glumci, komšije, prijatelji, poznanici, saradnici… Moja bivša studentkinja iz Banja Luke javlja mi da njen brat, advokat, živi u Beogradu, u Francuskoj ulici. I da su nam i on i njegov sin na raspolaganju! Ako neko ističe i nabraja dobra dela koja čini, on sam ili njegovi bližnji, on onda očekuje zahvalnost i nagradu. Onda to i nije više dobro delo nego je samoreklama. Ne treba se time hvaliti. Jer, Seneka je rekao: ‘’Onaj ko učini dobro delo neka ćuti. Onaj ko ga prima neka govori’’.Na RAI ide kajron: Dede i babe najviše pate što ne mogu da viđaju unuke. Ozare se i kad ih čuju. Žive od telefonskih poziva. Ja stalno paničim i popujem, a moji se od toga brane, napadaju me zbog paničenja. Moj unuk Maksim, koji sve to sluša, ustaje u moju odbranu - ne dirajte mi babu! Kada je sa ocem došao do naših vrata, da nam donesu maske, poleteo je po običaju da se poljubimo. Zaustavila sam ga. Ne, ne, stani! I on ponosno nosi svoju minijatrunu, kariranu masku.Da nam je pas najbolji prijatelj, znamo odavno. Evo, sada nas psi izvode iz zatvora. Postao sam sam svoj ljubimac, kaže duhoviti TV kritičar i pisac Milan V. Tek sad vidimo koliko kućnih ljubimaca imaju Beograđani. Dok nije određen taj večernji sat za njihovo izvođenje, među vlasnicima je vladalo veliko uznemirenje. Kolali su šaljivi SMS-ovi: čovek sedi na fotelji a pas mu, s vrata, poručuje: Budi dobar, brzo ću se vratiti. Drugi pas izmožedno leži na podu: Cela zgrada me je danas šetala. Šta je dođavola taj Covid? Video snimak: Čovek na povocu vodi igračku, psa od plastike.Svaki simptom doživljavam kao pretnju. Kijanje, glavobolja, grebanje u grlu, kašalj. Ponovo premotavam film naših poslednjih izlazaka iz kuće. Nismo otišli na dve premijere, hvala Bogu, otkazali smo uobičajeni nedeljni ručak za decu i unuke, hvala Bogu. Prošlo je više od 14 dana kada samo poslednji put bili u nekoj gužvi. Pa ipak? Zdravko razgovara telefonom sa sinovicom, Tanjom K. Čujem kako se zakašljala. “Šta je to?”, pita je Z. Daj, da i mi imamo nekoga sa koronom. Eto prilike da se čuje i za nas!