Piše Milena Marjanović: Oživljavanje bestijarijuma

Za motiv životinja, ovako kako ga obrađuje mlada slikarka Marija Bojović, treba najpre imati mnogo ljubavi u sebi, a posebno prema njima samima, zatim velikog dara da se bez korišćenja fotografije memorišu njihove crte “lica“, i, najzad, oštro oko i brzu ruku da se grafitnom olovkom ili akvarelom, skoro u trenu, uhvati karakter jednog opasnog jaguara ili krhost bebe nandua (ptice neletačice kojoj krila služe za održavanje ravnoteže bežeći od puma i jaguara).

Mariji Bojović (1979) je ovo deseta samostalna izloba, prethodna je bila u Centru za kulturu u Despotovcu (2017) kada je predstavila prvi ciklus „Slike iz Zoo vrta 1“. Još u toku studija dodeljena joj je Nagrada za portret “Đorđe Bošan“, koja nosi ime profesora slikarstva na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu.

Za motiv faune, Bojovićeva se opredelila u nameri da portreti životinja budu izloženi na tablama u kavezima, što je i realizovala, u dogovoru s direktorom “Vrta dobre nade“ Srboljubom Aleksićem. Nastavila je njime da se bavi nastojeći da u životinjama prepozna skrivenu “ljudsku“ prirodu. Tako je njena lija - zaneseni Romel, mladunče risa - umiljata Alma, majmunica - prijateljica Olgica, crni gavran - dalekovidi Gavrilo, čupave alpake - manekeni Jafa i Rafaelo, nilski konj razjapljenih čeljusti - reklo bi se nimalo divlji Nidža, stanovnik ove oaze dobroćudnih bića.

Svet divljine odvajkada privlači stvaraoce. U Orvelovoj “Životinjskoj farmi“ životinje proživjavaju ljudske probleme. U basnama, uče decu ljudskim osobinama. Kod Direra, nosorog je zamišljen i graviran u drvorezu prema pisanom opisu. Među našim savremenicima ima onih koji slobodom ničim ograničeni smeštaju životinje u formalin da ih konzervišu (poput Demijena Hersta, podstaknutog razmišljanjem o smrti), pale ih na pozornici (Kim Džons, žive pacove, publici pružajući uživo iskustvo smrti), melju u mikseru (Marko Avaristi – ribice, ilustrujući moć čoveka nad sićušnim bićima)... I tako redom, počevši od Jozefa Bojsa koji se zatvorio u kavez s živim kojotom s kojim se navodno trećeg dana sprijateljio pa ga je ovaj “zagrlio“.

Marija Bojović ima romantičarski pristup životinjama: ona je u bratstvu s njima. “Učile su me opraštanju i zaboravu, jer u njihovim pogledima sam mogla da vidim čitavu vasionu, pa čak i onda kad sam bila najtužnija, samo jedan pogled u oko gazele ili antilope vraćao me je u orbitu životnih radosti i bivala sam i jesam zadovoljna malim stvarima, kao i one, kad ih neko pozove imenom i pomiluje ih a one onda uzvrate neizrecivo većom dobrotom i privrženošću!“ (piše u katalogu). Nju ne zanima okruženje - zoološkog vrta - u kome se nalaze, jer ono je veštačko stanište. Interesuje je životinja sama, izvučena na čistinu basnovitog i ekološkog. Jer, ma koliko neke bile opasne po čoveka, držeći se uspostavljenog poretka, one dele mnoge osobine s ljudskom vrstom, kao što su brižnost prema mladuncima ili privrženost prema hraniocu.

Bojovićeva, kao animalista, najviše podseća na Velaskeza koji je u prodornom pogledu jelena (“Glava jelena“, 1634) uspeo da prepozna čovekov. Kuda će mladu slikarku odvesti portreti životinja, videćemo.

U istoriji umetnosti nije nepoznat ni obrnuti proces – onaj u kome se u portretu čoveka pronalaze životinjske crte. Za sada, za svaku pohvalu je njeno insistiranje na uzajamnoj vezi i senzibilitetu, na obostranu korist, pa i zadovoljstvo publike koja je ovom izložbom dobila gotovo zaboravljeni bestijarijum, u neku ruku nalik raritetnom kabinetu čudesa.