1
Roman “Načini povratka kući” Alehandra Sambre (izd. Geopoetika).
U našoj usmenoj tradiciji postoji mudra izreka: “Kad očevi jedu nezrelo voće, sinovima trnu zubi”. Setih se ove pouke (pouke danas malo ko sluša, svi bi radije pohrlili ka lakim rešenjima i odgovorima, pa i po najskuplju cenu), dok sam čitao izvrstan i podsticajan roman čileanskog pisca Alehandra Sambre “Načini povratka kući” (172 str. sa španskog prevela Zorica Novakov Kovačević, izd. Geopoetika). Tema dramatičnih odnosa očeva i potomaka jedan je od najprisutnijih toposa u istoriji književnosti, još iz vremena stare helenske dramarurgije, kad Antigona, Elektra i Orest (da ovde zastanem sa nabrajanjem) vade kestenje iz vatre, po cenu žrtve sopstvenih života.
Za čileanskog pisca Sambru sam, grešna mi duša, prvi put čuo kad sam u knjižari natrapao na njegovu knjigu, pročitao dva-tri paragrafa (to je nepogrešiv test, kao sa vinom, ako je prvi gutljaj kiseo i sumnjiv, diži ruke). A kad za nekog pisca nisi čuo, tu su zato naši nezavisni izdavači (Geopoetika, Arhipelag, zrenjaninska Agora, Clio, Paideia, loznički Kairos) koji bezmalo nepogrešivo biraju pisce ne jureći brze hitove sa liste “Njujork Tajmsa“. Okej, neka bude i jednih i drugih, a čitaocima ostaje da u skladu sa svojim ukusom i sklonostima proberu sa naše, neočekivano raskošne izdavačke trpeze.
Hoteći da vidim kako Encyclopedia Britannica (najpouzdanija i najautoritavnija među raznim Wiki posestrimama) sagledava ovog pisca, doznajem da je Alehandro Sambra (1975) svrstan u uski krug najboljih pisaca novog talasa na španskom jeziku. Ovaj čileanski pesnik, romanopisac i književni kritičar je objavio dve pesničke knjige, tri romana i knjigu književnih kritika pod izazovnim naslovom “Ne čitati” (kako bih rado čitao ovu knjigu, jer pripadam književnosti iz koje je poodavno nestao ma kakav kritičkiji, oštriji sud, što nije zdravo). Njegov prvi roman “Bonsai” (2006) je proglašen knjigom godine u Čileu, po njemu je reditelj Kristijan Himenes snimio istoimeni film prikazan u Kanu 2011. u cenjenom programu “Izvestan pogled”. Sledeći, “Privatni život drveća” mu je doneo svetsku slavu, a “Načini povratka kući”, posle najznačajnije nacionalne nagrade “Altasor” je preveden na mnoge jezike, sve do korejskog. Profesor je književnosti na univerzitetu Diego Portales u prestoničnom gradu Santijagu.
Kad je čileanski general Pinoče 11. novembra 1973. izveo vojni puč i odstrelio demokratski izabranog predsednika Salvadora Aljendea, zaveo krvavu diktaturu, pretvorio Nacionalni stadion u džinovski konc-logor sa pedesetak hiljada levičara, intelektualaca i “sumnjivih svake vrste”, tragedija ovog naroda je potresla svet. Rođen dve godine posle uvođenja diktature, pisac Sambra je stigavši do zrelih godina već zatekao zamašni korpus knjiga koje dokumentarno, memoarski, sa ličnim uvidima svedoče o tim “olovnim godinama”.
Odlučio je da napiše knjigu o svom naraštaju, o deci koja dugo nisu znala šta se dogodilo očevima, o odbranbenoj strategiji ćutanja u porodici, o kasnije rođenom osećanju krivice, ili o odsustvu ovog osećanja (što je samo beg od odgovornosti). Roman je ispisan u prvom licu (školski rečeno, ich-form), što nameće suženu perspektivu, bez ikakve naknadne i napadne pameti. Zato se i dogodilo da je Pinočeovo ime prvi put pomenuto tek oko polovine knjige.
U drugom delu knjige pisac (i u romanu je pisac, koristeći građu svog života, premda i to uvek valja prihvatiti uslovno) svog junaka suočava sa temeljnom sumnjom o dometima i iskušenjima književnosti. Često citira stihove koje tek piše (vrlo lepi i opojni), a u jednom trenu otkriva visoki uzor, čuvenu rusku emigrantkinju Nataliju Ginsburg, autentičnog svedoka o staljinističkim progonima i logorima, koja u svojoj knjizi “Dani jedne obitelji” kaže:
“Sve ličnosti, mesta, događaji, koji se pojavljuju u ovoj knjizi, realni su. Ništa nije fiktivno. Kad god bih izmislila nešto, što dolazi od mojih romansijerskih navika, bila sam prinuđena da to uništim“.
Ovo deluje impresivno, ali piscima, oni od izmišljanja žive, nikad ne treba verovati do kraja. Pisac u romanu dodaje navedenim redovima samo jednu rečenicu: “Trebalo je biti spreman za tako nešto, ili jednostavno ćutati“. Bio spreman da sledi ovaj uzor ili ne, dobro je da pisac nije zaćutao.
Pored moralne strogosti koju je sebi postavio kao spisateljski putokaz, Sambra je izgradio minimalistički srezan stil koji podseća na hemingvejevsku paradigmu: pisati bez retoričke barokne kićenosti, bez nepotrebnih prideva i priloga. Uostalom, imao je od koga da uči (ne verujem u samorodne genije). Njegov način kazivanja me podseča na ranu Kortasarovu prozu (knjiga “Tajno oružje”), na izražajnu strogost Itala Kalvina, Dina Bucatija ili Antonija Tabukija. Mogao bih da dodam i stilsku rafiniranost Danila Kiša, čime neću da kažem da ih je sve čitao. Ali ako je čitao italijansku prozu Natalije Ginzburg, a predaje književnost, nije ništa isključeno.
“Načini povratka kući” počinje ranim jadima desetogodišnjeg dečaka, ušuškanim životom u kojem ima nešto tajanstveno i zlokobno, svi nešto šapuću, iz susedstva odlaze neki ljudi – u neznano, a za mnoge se kasnije doznaje da im se ni grob ne zna. I onda kreću ritualna iskušenja svakog dečaštva, mutna fascinacija devojčicom Klaudijom iz susedstva, od koje kao omađijan dobija zadatak da prati elegantnog gospodina iz iste ulice. Za kojeg će mnogo godina kasnije doznati da je reč o ocu ili stricu Klaudijinom. Zamenjeni identiteti, zvanični ili porodični.
Kad pisac posle mnogo godina, u društvu sa Klaudijom, dođe u svoj porodični dom, prvi put dolazi u sukob sa ostarelim ocem, zbog jedne očeve neoprezne rečenice, da se nikad nije upletao u politiku. Na pitanje ocu, da li je u ono doba bio pinočeista, otac se uzruja, veče se završava u gorčini i frustraciji. Stigli novi vetrovi, ali od prošlosti se ne može pobeći.
Navešću još samo kratki razgovor s majkom, ona ga moli da ne piše o roditeljima, a on kaže: vi ste sporedne ličnosti. A na majčino pitanje, ko si ti u tvojoj budućoj knjizi, sledi resko: niko i ništa.
Završni deo knjige je prikaz nemoguće obnove nekadašnjih prijateljskih veza, čak i sentimentalnih, bez obzira što su žene uvek oko njega ili u njegovom krevetu. Ne zna kako da završi roman, niko neće da čita nedovršeni rukopis. I mi vidimo da pisac iz romana upravo završava knjigu koju sada dočitavamo.
Sužena tačka gledišta (point of view, ako hoćete) omogućila je piscu da izbegne pisanje istorijskog romana, premda je ovde na delu pogubna istorija koja nije pitala za cenu u ljudskim životima. Ipak, ima tragova melanholije zbog godina koje su pojeli skakavci. Proza autentičnog moralnog nemira, to nije nikakav žanr ili podžanr, već dokaz o visini postavljenog zadatka.
Prisećam se kako je kod nas 1976. objavljen roman kolumbijskog pisca Gabrijela Garsije Markesa “Sto godina samoće“, a od prevoditeljice (gospođa Jasna Popović Mimica) sam doznao da je dve godine obijala pragove beogradskih uglednih izdavačkih kuća, niko nije hteo da objavi roman nekog nepoznatog pisca iz Nedođije. Tada smo širom otvorili vrata raskošne hispanoameričke književnosti, još ne znamo šta se tamo stvara ovih dana. Ali ova knjiga je samo jedan od stotinak dokaza da mašta i lepota moderne proze tamo najbolje uspevaju.
