Knjiga Paola Maurensiga "Đavo u pisaćem stolu", (izd. Geopoetika, Beograd)
Iz starih narodnih verovanja potiče izreka (mudrost, opomena, kako hoćete): „Đavo je došao po svoje“. U istom smeru se kreću srodne opomene: „Đavo je tu umešao svoje prste“, „Đavo nikad ne spava“, „Ima tu nekog vraga“. Tako je biblijsko viđenje Palog anđela, Božjeg razmetnog sina, spušteno u ravan svakodnevnih ljudskih poslova i udela u čovekovoj lomnoj duši, neprekidno razapetoj između javno proklamovane čestitosti i izazova tajnih, grešnih zadovoljstava.
Đavo, šejtan, Belzebub, Lucifer (obratite pažnju, u korenu imena je svetlost!), stalno su prisutni u istoriji književnosti, a posebno od vremena romantizma i epohalnog Geteovog epa „Faust“, u kojem je Mefisto označen kao lik koji junaku nudi dogovor o večnoj duši (ugovor sa đavolom, još jedna od kovanica novijih vremena). Za Engelsa (razdvojite ga najzad od drugara Karla M.), jednog od ranih tumača epa, bila je ključna tvrdnja kad Geteov Mefisto priznaje da je deo one sile koja zlo misli ali dobro stvara. Ogromna literatura je od tada posvećena đavolu, ali za ovu priliku je dovoljno da se setimo pouke velikog filozofa Lešeka Kolakovskog: najveći uspeh đavolov je što je uspeo da nas ubedi da ne postoji!
Ove napomene su mi se vrzmale po glavi dok sam čitao najnoviji roman velikog italijanskog pisca Paopa Maurensiga „Đavo u pisaćem stolu“ (112 str, prevela Mirjana Ognjanović, izdanje Geopoetika, 2020). Neko će se možda zapitati, kako veliki, a napisao roman na samo 112 stranica! Književnost je polje stvaralačkih sloboda (i preterivanja svake vrste, mogao bi neki cinik da doda), ima pisaca kojima je i tri toma malo, nekima i više, ali oni su retki. Ponekad se darovitom piscu primakne boljka skribomanije (ništa strašno, može se i u tom divljem braku), a skribomaniju pominjem jer je ona jedna od važnih tema Maurensigovog romana.
Maurensig (rođen 1943. u Goriciji, na granici sa mojom nekadašnjom domovinom) pripada onim retkim piscima koji neguju sažetost, poštuju čitaoca i ne zasipaju ga u svakom trenu prekomernom retorikom i razmetljivošću svake vrste. Za takve pisce je Isidora Sekulić onomad rekla da stvaraju kako bi rečima bilo tesno, a mislima prostrano! Tako pišu uzori ovog pisca, E. T. A Hofman, Klajst, a od njegovih savremenika, Dino Bucati („Tatarska pustinja“), Italo Kalvino („Nevidljivi gradovi“), Oba zemljaka su mu ponudila model fantastike samo pedalj podignute od svakodnevnih životnih zgoda i sudbina.
Pre nego što je istrčao na javnu scenu, ovaj pisac se bavio rekonstrukcijom starih muzičkih instrumenata, prvi roman „Varijanta Lineburg“ objavio je tek posle svoje pedesete: knjiga je u Italiji prodata u dva miliona primeraka i prevedena je na 25 jezika! Već sledeći roman, ponovo ima za temu muziku i muzički konstruktivni model iz epohe baroka. „Canone inverso“, po kritičaru Njujork Tajmsa, obezbedio je piscu kultni status (za ovaj status nije, kako se ovde naivno misli, obavezan ogromni tiraž, već najpre podrška probranih čitalaca). Knjiga je doživela i ekranizaciju. Izdavač Geopoetika je počev od prve knjige dosad objavio pet knjiga ovog pisca, i sve, sem jedne, izvrsno je prevela Mirjana Ognjanović.
Ova bajka-parabola o đavolu u ljudskom podobiju ispričana je na neobičan način: pisac (unutrašnji narator, koji je kao i obično u ovakvim slučajevima, fiktivan lik) rašćišćava nagomilanu arhivu, stare papire, neotvorenu prepisku, i odjednom nailazi na davno pristiglu pošiljku, nikad otvorenu. Kad unutra, rukopis nepotpisanog autora, a knjiga nosi naslov, već slutite, „Đavo za pisaćim stolom“! Počinje da čita sa nama, povremeno komentariše. Nepotpisani autor opisuje kako je kao zastupnik male izdavačke kuće stigao u mirno i ušuškano švajcarsko seoce Kisnaht na obali Ciriškog jezera, u kojem je pre trideset godina umro veliki filozof i psihoanalitičar Karl Gustav Jung. Tu se (ne lezi vraže, evo njega ponovo sa nama), održava trodnevni naučni skup posvećen velikom misliocu, a on, pisac mu daje ime Fridrih, ima zadatak da možda obezbedi rukopis za izdavanje.
U blizini Kisnahta su primećene besne lisice koje uz mogućnost opasne zaraze slute dodatne nevolje. Fridrih upoznaje jednog od ekscentričnih govornika na ovom simpozijumu, doktora Kornelijusa, koji obučen u svešteničku odoru, podnosi izveštaj s temom „Đavo preobražavalac“. Ostali uglednici ga gledaju kao zalutalu osobu, ali Fridrih sklapa s njim prijateljstvo i sada dr Kornelijus priča šta je tokom svog dugog života otkrio o đavolu.
Ovde imamo priču u priči, a kasnije, javljaju se još neki novi narativni slojevi, što pojačava misterioznost, zagonetnost ali i pouzdanost svakog iskaza ponaosob. Ova ciklična narativna struktura postoji i i u „Prokletoj avliji“ (takođe jedva stotinak stranica), u kojoj Ivo Andrić započinje priču o dvojici mladih fratara koji dižu gredu na oštećenom manastirskom zdanju, i onda se prisećaju šta im je po povratku iz ukletog stambolskog kazamata ispričao njihov pretpostavljeni, pokojni fra Petar. I unutar Petrove priče javlja se nova priča o mladiću koji kao u snoviđenju otkriva bosanskom fratru da je nesuđeni sultan Džem. U oba slučaja, kod Andrića kao i kod Maurensiga, potrebna je veliko pripovedačko majstorstvo kako bi se progovorilo o ljudskim sudbinama u prokletim vremenima.
Fridrihov sagovornik kazuje kako je kao mladi sveštenik poslat na službu u švajcarsko selo Dihtersrue (u prevodu, pesnikov odmor), u kojem ubrzo otkrije da mnogi seljani i zanatlije krišom šalju rukopise svojih maštarija poznatim švajcarskim izdavačima. Sve u nadi, da neko jedva čeka da otkrije nove značajne pisce. Koreni ove skribomanije počivaju na legendi da je, vo vremja ono, veliki Gete došao u ovo selo i proveo nekoliko dana. Skribomanija može da bude zarazna, a kad u selo stigne zagonetni doktor Leonard Vulf (lisica) i razglasi da je došao da odabere rukopise za uglednu cirišku kuću, pomama dostigne vrhunac.
Teorija doktora Kornelijusa tvrdi da đavo dolazi u čovekovom obličju, da iskoristi najniže ljudske strasti, porive gramzivosti, pohlepe i žudnje za brzim uspehom. Njegovi napori da meštanima objasni da je reč o opasnom prevarantu i hohštapleru stvaraju njemu samom nevolje, ali selo propada, više ni turisti ne dolaze, zatvaraju se gostionice i hoteli.
Drugi deo romana donosi dramatične obrte, jer đavo ne spava, događaju se neobjašnjive nesreće i druge pošasti, ali pošto je reč o delu sa trilerskom strukturom nije red da išta kažem o raspletu, koji nas iznenađuje sve do poslednjeg retka.
Maurensig je pojavu skribomanije smestio u omeđeno geografsko područje, ali iskustvo nas uči da je skribomanija sastojak demokratizacije kulture, koban kod pometnje u sistemu vrednosti. Njegov roman je duhovito ispisan, sve je kao u muzičkoj partituri postavljeno bez ikakvog otvorenog polemičkog naboja koji bi govorio o današnjoj poplavi osrednjosti, kiča, polupismenosti, lažnih hitova i bestselera, načinjenih da zbune i zalude čitaoce.
Lako je reći, đavolska posla, Maurensig diskretno poručuje, čitajte pažljivo i kritički, tako se lakše diše.
Da nije reč koja se od olake upotrebe obezvredila, rekao bih za ovaj roman: biser, malo remek-delo.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare