Piše Merima Isaković: Igrala sam narkomanku u vreme kada se niko nije drogirao

Sećam se dva draga lica. Gledaju me zbunjeni, ne znajući odgovor. Tišina. Gledaju jadan drugog. Miki Stamenković i Gaga Nikolić. Ja ponavljam pitanja: "Zašto Lela uzima drogu? Ona voli svoga dečka. Čime je to dr Simić ucenio. čime je polomio, zarobio? Kako ta droga na nju stvarno utiče? Kako se doživljava zavisnost?“ Miki i Gaga gledaju jedan drugog, pa mene. Sećam se da su pomenuli da droga slično utiče kao alkohol, samo žešće, kobnija je... Ili kao nikotin pa je ljudima teško da prestanu. Razumela sam ali ipak, nije mi bilo jasno da divne mlade žene podlegnu ucenama zbog alkohola i cigareta.

Početkom 80-tih, niko koga sam poznavala nije nikada lično video osobu koja pati od bolesti zavisnosti. Znali smo o narkomaniji i drogama iz američkih filmova. Delovalo je to kao neki daleki užas, pa čak i kao nešto što se dešava "nevaljalim mladim ljudima na trulom zapadu, nikako ne kod nas, ne u našoj Jugi“.

Osuda se nekako podrazumevala u svakom pominjanju reči "narkoman“. A ja sam Jelenu, Lelu doživela kao predivnu mladu ženu zaplašenu nametnutim sramom i zbunjenu dubokim unutarnjim bolom poniženja, osuđenu zbog veze sa doktorom koji joj je davao drogu.

Znala sam da mogu da odglumim momente koji su u scenariju napisani, ali gluma za mene nikada nije bila umetnost pretvaranja. Nismo umetnici samo zato što možemo da izgledamo i da se ponašamo kao neko drugi, u nekim tamo tuđim doživljajima... Gluma je potreba da shvatim, privilegija ukazanog poverenja da mogu da dotaknem, da razumem te duboke damare emotivnih doživljaja u ljudima čiji su životi eto privukli pažnju umetnosti. Da možemo istinito da razumemo i proživimo bol druge osobe i da da to podelimo sa publikom.

Bilo mi je 20 godina. Želela sam da razumem Lelu, da spoznam unutarnju istinu doživljaja koji tako duboko može da razruši jedan mladi život.

Miki i Gaga su uvek bili tu da podrže reke mojih pitanja pa, ako nisu znali šta da mi kažu, bili bi uz mene da podelimo tišinu. Eto tako, iz te naše tišine, ja upitah dalje - da li zna iko ijednu osobu kao što je Lela. Niko. "Pa, ko kod nas pomaže narkomanima?“, upitah.

Mikijevo lice se ozari: "Vanja Petrović. Doktor Vanja Petrović, profesor, ssihijatar!“

Snimanje ovog filma je bilo prelep doživljaj iz mnogo razloga. Divna ekipa, vođena blagim gospodinom, umetnikom Mikijem Stamenkovićem, ekipa rasvete koja me, sasvim slučajno, kao porodica pratila kroz moj treći film. I naravno Gaga Nikolić, koji me je zadirkivao: „Vidi ti ovo dete, pa svetlo se na Merimici namešta satima, do svake trepavice, a mene samo stave pod kantu reflektora i kažu: "Kamera, snima! E, pa nije fer.“

Naravno, nije baš bilo tako. Istina je bila da sam stajala mirno i radoznalo dok god su majstori svetla nameštali rasvetu za svaki moj kadar. To mi je nekako dalo vremena da u miru moje statične pozicije mislim o liku koji glumom doživljavam. U tišini mog dosezanja lika, nisam ni obraćala pažnju na žamor oko mene. Posle su mi rekli da bi za većinu glumaca bilo uobičajeno da neko drugi stoji dok se svetlo ne namesti „na grubo“ pa bi onda glumac stao u svoju poziciju samo da se rasveta malo koriguje. Mislim da Gaga nije. I on je, kao i ja strpljivo stajao dok mu nameštaju svetlo. Samo me je zadirkivao.

Sećam se Beograda u noći. Snimanja pod šmrkovima vode kada smo trebali kišu. Sećam se policijskih sirena kada su jurili moga dečka kojeg je glumio Gaga. Sećam se da sam se spontano iskreno nadala da ga neće uhvatiti. Sećam se policijske zgrade u Ulici "29 novembra“, kada su nas učili da pucamo iz pištolja, dok su Ivica Klemenc i Ljubiša Samardžić glumili policajce koji divane dok vežbaju gađanje.

A najviše se sećam Lele. Mlade Jelene. Moje Lele. Čudne samoće u koju je bila zaodenuta. I stida. Sećam se dubokog osećanja stida dok sam gledala kako Ceca Bojković, u ulozi izneverene supruge, glumi momenat ubistva svoga muža, doktora koji je Lelu ucenjivao drogom, primoravajući je da bude njegova ljubavnica.

Ja sam, u tom trenu stajala sa strane, posle snimanja moje scene u kojoj kao Lela "ubrizgavam drogu u venu, u toj istoj sobi“. Sećam se bezglasnog krika u meni. Sećam se da sam osetila potrebu da zagrlim doktorovu suprugu, da je molim da mi oprosti, da objasnim da ja nisam htela tako. Ja, kao Jelena. Lela. Prožeo me duboki osećaj stida. I krivice! Do bola.

U tom trenu, ruka na mom ramenu. Blag zagrljaj. Gaga: "Tu sam“ reče. Uz osmeh. Mir.

Upoznala sam, na klinici doktora Vanje Petrovića pravu mladu ženu, kao da je Lela. Sećam se da je tada u Beogradu bilo samo troje ili ukupno pet registrovanih ljudi "koji pate od narkomanije“, kako se tada govorilo. Bila je slična Leli, ali u kritično poodmakloj bolesti zavisnosti. Sećam se svakog detalja njenog lica koje je, nekada bilo prelepo, u tom periodu odisalo je istim onim beznađem, dubokom prazninom, strahom, tamom, kao dete uplašenog pogleda. Bila je majka dece koja su je svojom ljubavlju navela da potraži stručnu pomoć. Sećam se da sam slušala. Ne sećam se da sam pričala ili pitala. Upijala sam. One su pričale. Mlade žene. I doktor Vanja je slušao, zračeći dubokim mirom i poštovanjem svojih pacijenata. Sećam se da se doktor Vanja blago nasmešio posle jedne od seansi i rekao mi je da se njegovi pacijenti otvaraju preda mnom neverovatno spontano i da govore mnogo detalja što do tada nisu. Bila sam im bliska godinama. Otvarali su se u toj atmosferi koju smo doktor Vanja i ja, eto, nekako pružili. Da se osećaju bezbedno, poštovano, kao ljudska bića koja i zaslužuju i mogu da izrone iz smrtonosnog poniranja.

Sećam se tog septembra 1980. Sećam se da mi je doktor Vanja rekao da bi bilo divno ako bih želela da se pridružim njegovom terapeutskom timu. Sećam se da sam to snažno želela. Rekla sam: "Da, naravno.“ Radovala sam se kao mlada žena, mlada glumica koja je eto dobila šansu, privilegiju da svojim volontiranjem pomogne ljudima da sebe i svoj život ne izgube. Da se ponovo nađu. Da osnaže. Da se smeše.

Nedelju dana kasnije desila se saobraćajna nesreća koja je moj život povela drugačijim stazama. Ipak, posle nekoliko decenija meandriranja, posle mnogih žestokih izazova, odrastanja i osnaženja, postala sam zrela zena i zdravstveni radnik, doktor kliničke psihologije i neuropsihologije koji sada već decenijama pomaže ljudima da spoznaju sebe, da se osnaže, pronađu i da izrastu, da umeju da se smeju i da osmeh pronađu.

Hvala Vam dragi dr Vanja. Hvala vam dragi Miki i Gago. Hvala svima koji su na našem Bogom darovanom putu, lepotom svoga duha negovali moje odrastanje.

Bonus video: Klint Istvud: Dobar, loš, najbolji - Sva lica najprljavijeg filmskog inspektora

[video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=klintistvudsvalicanajprljavijegfilmskoginspektora-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3602041"]