Piše Ivan Tokin: Na slovo D

Posle sam kupio kifle i burek i jogurt, i dok sam se vraćao kući u kafiću ispred zgrade sam video Vladu Divca, s nekim čovekom, sedi, noge su mu prekrštene i priča nešto, pa posle sluša. Zamalo da mu se slučajno javim, jer, kao, to je Divac, red je da mu se javiš ko god da si, ali nisam, ostavio sam ga na miru, i njega i tog tipa koji je sedeo preko puta njega.Kod kuće smo svi jeli sve, uključujući i neko meso od juče, a onda sam ja seo na fotelju u dnevnoj sobi, okrenuo sam je kao Dunavu koji je daleko, ali ima jedna rupa između zgrada kroz koju ga skoro vidim, mislim, znam tačno gde je, znam milimetarski, ili evo da kažem plus minus jedan metar mogu da kažem gde je, mada vidim samo određenu zapreminu vazduha iznad njega. Kako znam? Tako lepo, znam, jer sam video, jer sam bio ovde i onde, i jer umem da procenim gde je reka. Ta rupa ka reci kroz koju seže moj pogled do iznad nje mala je, u nju može da stane petnaestak pogleda, taman koliko može da stane ljudi na prozore koji žive u stanovima s tim pogledom.Dok sam gledao iznad Dunava, kroz dupla stakla starih prozora u stanu u Hilandarskoj ulici, desno spoljnje veće staklo, u desnom gornjem uglu s unutrašnje strane, izgrebano je i ja lepo vidim linije koje ocrtavaju košarkaša, centra, koji je skočio da zakuca, odnosno poskočio, jer je toliko visok da mu nije potreban neki poseban odraz da bi zakucao, njemu je skoro dohvat dovoljan, ali on poskoči, i u tom trenutku ja ga vidim u izgrebanom staklu, ne vidim ga u Pljevljima, ne vidim ga u Partizanu, ni u enbieju, vidim ga u kafiću ispred zgrade i u staklu, ali on čovek zakucava i to je to. Mnogo mi je drago što ga nisam uznemirio dok pije kafu s nekim, kao da sam znao da ću moći polako da ga razgledam u staklu, iznad Dunava.Ipak, u tom trenutku odvukli su mi pažnju žena i dete u dnevnoj sobi, koji su plesali. Danas je prvi dan žalosti, ali mi smo se prekrstili i pustili suzu, i pustili smo sa neta neku cigansku muziku, ja sam seo da pišem a žena i dete su uzeli da plešu. Ja sam ih gledao, gledao sam ih obe, pa onda samo jednu, pa onda samo ženina stopala i prste na njima. Prsti uvek rade za celu priču, a bogtepita ko to gleda i zna. Ja znam iz boksa da desni kroše, na primer, počinje iz palca leve noge. To je tako i nikako drugačije.Dok sam gledao ženina stopala, naročito prste na njima, da ne znam da pleše, ne bih mogao da odredim da li pleše ili boksuje. Sve je isto, naopako u odnosu na ono kad se krećeš normalno, kad hoćeš da stigneš negde, jer ako hoćeš napred krećeš prednjom nogom, ako hoćeš nazad, zadnjom. To nije normalno kretanje, to je ili boks ili je ples, a ponekad je i jedno i drugo. Ples je dok te neko ne udari, a onda je valjda boks, ili je boks dok ne prestane udaranje a ako se nastavi kretanje onda postaje ples. Ne vredi, pišem vam o nečemu što ni sam ne razumem, ne mogu trenutno da nađem razliku između boksa i plesa. A Divac i Dunav, i svi njihovi ortaci, nek su živi i zdravi.