6
Trebalo je, dragi čitaoče, da ovo bude potpisnikov oproštaj od tebe. Valjalo je, bez sentimenta, kazati svoje "zbogom", ići dalje ili ne ići nikamo. Ali, umro je Branko Cvejić.
Glumci umiru usred leta, kako bi ostavili vremena pozorišnim upravama da pronađu zamene za uloge koje igraju ili spremaju za jesen. Cveja je bio odgovoran glumac. Odan teatru, svom, Jugoslovenskom dramskom, najviše. Pa je tako postupio i ovaj put.
I onda se formalno „zbogom“ u umnom oku, što bi rekao danski kraljević, pretvara u onaj kadar iz „Grlom u jagode“: Bane Bumbar ide mostom preko Save, snimljeno teleobjektivom, dodiruje ogradu mosta, sunce je tamo, iza. Čuje se, dakako, ona Simjanovićeva tema.
To je kraj jedne velike epizode i najlepšeg parčeta televizije u ovom delu sveta. Remek-delo „Grlom u jagode“, baš kao i bolno otrežnjujuće „Jagode u grlu“, to je, dakako, Karanović. Ali, to je i Branko Cvejić, koautor u najboljem smislu te reči. Jer, tada – „te“ sedamdeset pete, kad su „Jagode“ snimane – igrati tako kako Cveja igra Bumbara, beše jedva zamislivo.
Anglosaksonci kažu underplay, mi kažemo „ispod tona“, kritičari i drugi stručnjaci beže u svoje apstrakcije – „svedenim glumačkim sredstvima“. Jer, vikalo se tada sa pozornica, vikalo se i po kadrovima – ili behu rđavo nadsinhronizovani, mislilo se kako jedan glavni junak, pa makar i anti-junak, ima biti markantni nosilac uloge. A ne uloga sama. Onda je došao Cveja i sve to promenio. Ispostavilo se da on može, sme i ume igrati svog Baneta Bumbara tako da svima okolo omogući da prave svoje – uostalom, izvrsne – karaktere, a da on, s punom verom u sebe jednako kao i istinskom sumnjom, dabome, jer to je odlika odgovornog čoveka i dobrog glumca, da on, Branko Cvejić, Beograđanin, igra tako što svoju ulogu živi u svakom treptaju u krupnjaku i svakoj posturi tela u opštim planovima.
Bane Bumbar i Branko Cvejić, međutim, nisu ista osoba. To znamo mi koji smo voleli – i trpeli – Cvejin temperament, baš kao što je on trpeo i imao razumevanja, za naše. (Potpisnikov poglavito.) Jer, Cveja je, baš te godine, bio i Petrunjela, u Belovićevom „Dundu Maroju“, neodoljiva, prpošna i mediteranski razigrana, uz Pometa Nikole Simića. I to je gledao desetogodišnji dečak, baš kao i „Jagode“. Isti čovek, isti glumac, dva svemira.
Docnije, isti taj čovek odlučiće da svoj dar stavi na oltar pozorištu. Četvrt veka u upravi Jugoslovenskog dramskog, deset i kusur kao prvi čovek, a uvek, zapravo, onaj na koga se Kuća naslanja i onda kad izgori i kad je srušena do temelja. Mnogo sam upravnika pozorišta sreo, ali nijedan nikad nije bio toliko odan svojoj Kući. Bilo je onih koji ostaju upamćeni, ali na tome i svesrdno nastoje. A Cveja je činio upravo suprotno: kad se poništavao pred lošijima od sebe, da bi sve kolege snimile sve svoje, uglavnom loše, uloge i odigrale sve svoje, najčešće osrednje, tezge, a da se reperotar održi, nije to smatrao nedostojanstvenim. Nego neophodnim. Zato je tako i otišao, u leto. Da ne ometa repertoar.
Ide, dakle, Bane Bumbar preko reke. Čuje se ona muzika. Ide večno i ide u večnost. Ne sme se biti patetičan, tog se Cveja uvek čuvao. Dragi čitaoče, ne vidimo se više.
Ajd, ćao.
Bonus video: Glas, dirka, bas – Fragile
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare