0
Ispisavši naslov, setih se Murnauovog remek-dela, „Poslednji čovek“ (Der Letzte Mann, 1924.), jednog od najlepših filmova, ne samo neme epohe. Trijumf pokretne kamere, odsustvo međunatpisa koji nemim filmovima, pokatkad, oduzimaju protočnost, gluma Emila Janingsa. Film o poniženom starom portiru velikog berlinskog hotela, sa pridodatim srećnim, i srećno ironičnim krajem, koji priči, kako je samo u umetnosti moguće, daje obrt, posve ljudski iako posve irealan, nikako nije formalno, ali jeste suštinski, povezan sa glavnim junakom ovog teksta. A to je Ivica Osim.
Bilo je, naime, još onih koje smo mogli – pa i jesmo – nazivati „poslednjim Jugoslovenima“, na radost ili očajanje lokalnih nacoša. Kiš, recimo, zvao je sebe „poslednjim jugoslovenskim piscem“. Kao i druge stvari u životima nas rođenih u počivšoj državi, to je stvar perspektive. I to, pre svega, one unutarnje. No, za Ivicu Osima, koji je preminuo u osamdeset prvoj godini bogatog, uzbudljivog, raskošnog života, može se sa visokom izvesnošću rećio da je bio upravo to. Ako je, kao što je i potpisnik sklon misliti – a još više osećati, Jugoslavija, država, ne domovina, umrla onog časa kad je Faruk Hadžibegić, kapiten, promašio penal protiv Argentine, na Svetskom prvenstvu u Italiji, 1990, onda je poslednji Jugosloven, Ivica Osim, znao da će se to i desiti, nekom višnjom spoznajom: navodno je izašao sa terena, ne mogavši gledati penale. Sprečio je srčani udar, onaj koji će ga dvadesetak godina kasnije stići u Japanu, dok bude gledao Arsenalovu utakmicu, i iz kojeg će se probuditi u bolnici s prvim pitanjem – „Koji je rezultat?“.
Znam da ovo nije sportska rubrika, i neka mi ne bude zamereno što ovde ispisujem ove reči: Ivica Osim bio je i sportista, igrač i trener, fudbaler najviših dometa. Ali, pre svega, bio je čovek sa jednom ključnom osobinom – znao je šta je to biti čovekom. Tako je vodio svoje timove, tako je, kažu, i igrao. Znao je kazati svoju misao – otud je knjižica sa njegovim apoftegmama, izrekama, mislima, u Japanu prodata u četiri stotine hiljada primeraka.
Kad sam, kao nadobudni mladi režiser, u svojim prvim intervjuima, u onoj godini pre nego što će Hadžibegić promašiti polufinale Svetskog prvenstva, govorio kako je moj rediteljski uzor Ivica Osim, to nije bilo samo prenemaganje „umetika u mladosti“, nego zbilja usvojena lekcija iz umetnosti i čoveštva. Jer – najvažnija misao Ivice Osima u vezi sa fudbalom i životom, a to je za njega, kao za mene teatar, bila ista stvar, glasila je: igrač mora znati zašto je na terenu. Kao što glumac mora znati zašto je na sceni. Kako, to ćemo videti: po meri svog dara, najpre. Kao čovek – u životu.
Ali, znati zašto valja „na strašnu mjestu postojati“ – u obe akcentske dužine, i onoj Njegoševoj i onoj savremenoj – to je, valjda, srž i svrha bivanja. Inače je postojanje uistinu izlišna stvar. Čak ne ni apsurdna: i apsurd je neki oblik smisla. To je ono što Ivicu Osima čini Poslednjim Čovekom, u murnauovskom smislu, kamijevskom smislu.
I kada u završnom obraćanju javnosti, prilikom svoje ostavke na mesto selektora već nepostojeće zemlje u času kad gori Sarajevo, Ivan Osim izgovori svoje poslednje reči, to su reči uistinu poslednjeg Jugoslovena.
Kod Murnaua, Emil Janings, žrtva novog vremena kojem ne pripada, pod novim rukovodstvom oteran sa mesta onog koji predstavlja prvi susret gostiju sa velikim hotelom, lišen svoje gotovo admiralske uniforme, unižen na mesto onog koji bezobzirnim posetiocima toaleta pridržava peškire i gasi nedopušene debele cigare, vraća izgubljeno dostojanstvo u poslednjoj sceni, posve irealnoj, otrežnjujućoj i onespokojavajućoj u isti mah.
U svom poslednjem obraćanju, pri ostavci, Osim je izgledao kao Emil Janings kod Murnaua. Trideset godina kasnije, gledajući taj snimak, čovek, ako je čovek, može iznova proživeti tu emociju.
A obrt, srećni preokret, kao na filmu, dešava se upravo sada: spokojan i voljen, iako prožet dubokom tugom, otišao je Ivica Osim Švabo, „Štraus sa Grbavice“, poslednji Jugosloven. Poslednji Čovek.
Bonus video: Peca Popović
