Ispisavši naslov, setih se Murnauovog remek-dela, „Poslednji čovek“ (Der Letzte Mann, 1924.), jednog od najlepših filmova, ne samo neme epohe. Trijumf pokretne kamere, odsustvo međunatpisa koji nemim filmovima, pokatkad, oduzimaju protočnost, gluma Emila Janingsa. Film o poniženom starom portiru velikog berlinskog hotela, sa pridodatim srećnim, i srećno ironičnim krajem, koji priči, kako je samo u umetnosti moguće, daje obrt, posve ljudski iako posve irealan, nikako nije formalno, ali jeste suštinski,  povezan sa glavnim junakom ovog teksta. A to je Ivica Osim.