Gorčin Stojanović. Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Kipo, Žac, Ksenija, Jura, Jagoda, Dominik, Dunja, Marina, Žungul, Vlatka... na crno-belim fotografijama u poslednjim kadrovima poslednje epizode poslednje sezone hrvatske televizijske serije “Crno-bijeli svijet“: onako kako nikad neće izgledati, bar ne u toj seriji, sve i da se dogodi još poneka njena sezona.

Stalo se na nešto preko polovine odabrane decenije naših života, od Titove smrti do Černobila. Više, pak, od pola ove naše poslednje decenije bili su to junaci svojih i života onih nas koji smo te egzistencije osećali kao deo, možda sasvim mali, ali postojan, vlastitih.

Završila se, dakle, saga o porodici Kipčić, kao i o Bertalanovima i Miličevićima, Kurtelama i inima, što su se u četrdeset i osam epizoda, u šest godina, promuvali javnim prostorom onoga što se kukavički eufemistično zove regionom, bivšom zajedničkom državom ili, ko se to usuđuje reći, Jugoslavijom. Ne bivšom. Bivša Jugoslavija ne postoji. Ili – ne? Upravo samo takva i postoji: bivša. U doba kad smo u njoj živeli, poglavito tih osamdesetih, te je države bilo manje nego sada. Tad smo je, naime, podrazumevali. I ljutili se na nju. Sada se njome bavimo.

Nedostaje nam?

Hm.

Kad se pre šest godina pojavila, serija Gorana Kulenovića, autora krasnih „Bitangi i princeza“, bila je predmetom seciranja po više osnova. Nacoškim primedbama neću se baviti, one su, takav im je, da izvinite na izrazu – „default“, naprosto, glupave. Ali hoću se setiti kako samog sebe, sada već poluodrtavelog „ostosa“ iz osamdesetih, hvatam u primećivanju „grešaka“: kao – ne može Žac imati tu ploču u rukama, kad je taj album izišao tek kasnije te godine. Jer, ja se, kao, sećam. No, priča o zagrebačkim – ne jugoslovenskim, pa čak ne ni hrvatskim – osamdesetima, njeni protagonisti, njihov jezik, njihove zablude i zanosi, svojim su šarmom i suštinskom istinitošću, pa makar i nauštrb poneke faktografske „istine“, učinili da se ubrzo počnem osećati onako glupo kako su se morali osećati članovi britanskog Kraljevskog geografskog društva kad su, onomad, shvatili koliki su magarci ispali tražeći trajnu zabranu Šekspirove „Zimske bajke“ – jer da, znali su to zemljopisni prvaci, Boemija iliti Češka nema more, kao što je to predvideo Vilijam iz Stratforda.

„S(j)ećanje je selektivna fantazija o prošlosti“, tako glasi jedini stih pesme sarajevskog novinara (sada i političara), a nekad gitariste pank benda Depresija, Peđe Kojovića. Sećanje ili naknadno saznanje, svejedno, autorâ „Crno-bijelog svijeta“ tačno je onoliko relevantno koliko mu to dopušta dramska istinitost njihovog igranog dela. A ono, to televizijsko delo, ponajpre radi na ravni onog sećanja koje je, zapravo, drugo ime za nostalgiju. Dramska istina, ovde data u preciznoj dramedy formi, izvrsnom spoju, ali i srazu, sudaru, jukstapoziciji, dramske i komične porodične serije, ne lišava se one vrste „selektivne fantazije o prošlosti“ koju Svetlana Bojm, u svojoj odličnoj knjizi „Budućnost nostalgije“, naziva „refleksivnom nostalgijom“. Ona druga, „restaurativna nostalgija“, dakako, uvek vreba, pripravna da ionako krhko i nepouzdano sećanje prometne u čistu sentimentalnu patvorinu, a zapravo običnu laž o prošlosti. To mu dođe nešto kao dobar i loš holesterol: masnoća u koju zamatamo našu idilu o minulom vremenu nije ništa drugo do čisti kič. Doda li se tome malo ugljenih hidrata mitotvoračke svesti i pokoja lična frustracija – eto pouzdanog recepta za nacoški resantiman, izmišljanje tradicije, budućnost rekonstruktivne nostalgije, one koja samu sebe napaja lažima. Ne moram dalje – to znamo, to živimo.

„Crno-bijeli svijet“, dakle, hvata vreme na poslu, kao što smola zarobljava pčelu da bi nastao jantar. Ćilibar, za one koji ne vladaju hrvatsko-srpskim ili srpsko-hrvatskim jezikom. Možda nečije osamdesete nisu tako izgledale. Verovatno nisu ni moje. Ali, koga briga za to: mogle su tako izgledati. Uhvaćena istina o dobu u kojem se ovo naše i te kako zrcali, naprosto je – tačna. Taman onako kako su „Jagode u grlu“ bile istinske i istinite. Taman tako da svom, sada već četrnaestogodišnjaku, koji je sve četiri sezone odgledao sa posvećenom pažnjom i zaigranom radošću, ne moram objašnjavati svoju prošlost: činio sam to dok smo gledali epizodu za epizodom. Jednog će dana on moći reći da je odrastao na toj seriji, baš kao što mu je otac odrastao na „Jagodama“. Ili „Više od igre“. Ili „Otpisanima“. Ili „Velom mistu“.

Crno-bijeli svijet?

Boje su u nama.

Kako veli Jura. Koji Jura? Zna se koji: Jura Jupiter.

Komentari

Svi komentari (6)