0
Do sad najbolji album ovih hip hop aktivista, koji baca novo svetlo na život u rasističkom okruženju.
Ne znam dokle seže vaša memorija, ali potpisnik ovih redova se seća da je kao mali bio veoma svestan kako se u Americi demonstrira za prava crnaca, bez mnogo nade u uspeh. Bilo je to kasnih 1960-ih prošlog veka i tako je pisalo u našim novinama, sa sve frapantnim slikama sa tamošnjih ulica, za nas koji nikad nismo videli demonstracije. U to vreme, zvanično smo Amerikance doživljavali kao negativce, privatno baš i ne, jer smo ih upoznali kroz muziku, filmove i stripove. Ali, ako neka zemlja pedeset godina doživljava stalno isto, jasno je da u njoj postoji nešto istorijski duboko pogrešno i u krajnjoj liniji – istinski mračno.
Sa druge strane, reći da živimo okruženi rasizmom, nije ništa novo. I sami ste svedoci da Cigani kod nas kad uđu u autobus ne znaju da li smeju da sednu. Verovatno ste shvatili da čak i zaziru od toga da u njega uđu. Uglavnom paze da se ne mešaju previše sa nama i za to imaju dobre razloge. Nisu u pitanju samo socijalne razlike. Odrastajući u Beogradu, čovek nauči stvari koje nije planirao.
Zato, kad gledamo prizore antirasističkih demonstracija u Americi i drugde u svetu, moramo biti spremni da prihvatimo kao činjenicu da je isključivi, rasistički pogled na svet, svuda oko nas. Neki put smo i mi sami njemu izloženi – zato nema mesta oholosti i ne tiče se samo crnaca i belaca u SAD… problem je opšti: svako će svakog isključiti, poniziti i pretvoriti u objekat masovnog iživljavanja – ako mu to odgovara iz ekonomskih razloga. Kao što su oslobođeni robovi posle Građanskog rata u SAD, dopali još gore eksploatacije – na plantažama Juga radili su za nadoknadu koja nije bila dovoljna da im obezbedi egzistenciju, pa su se stalno zaduživali kod gazda, dok ne bi dospeli u dužničko ropstvo; nasuprot tome, u fabrikama Severa radili su za jednako malu platu, koja im obično nije bila dovoljna da vode život dostojan čoveka; kao što su nacisti u Nemačkoj sistematski pobili Jevreje da bi se prvo oni sami, a potom i država koju su vodili, domogli popriličnog bogatstva; kao što se Jugoslavija raspadala tokom 1990-ih po šavovima iz krajnje prozaičnih ekonomskih razloga, u kojima je svaka republička vlast htela da eksploatiše svoje resurse sama, da bi tek na kraju odozgo bio dodat šljam šovinizma i rasizma malih kulturnih razlika, kao pokriće za neophodno krvoproliće što je dovelo do stvarne državne nezavisnosti… Rasizam je uvek u funkciji eksploatacije i dođe mu kao uobičajena alatka kapitalizma, kojom se na silu uvodi red u svetu.
Ovako dugačak uvod neophodan je da se shvati važnost delovanja Run the Jewels, najreprezentativnijeg aktivističkog hip hop sastava današnjice. Od kad su se pojavili 2013, na već četiri albuma za redom, ovaj duo sastavljen od belca i crnca, iz Njujorka i Atlante – poznatih pod MC imenima El-P i Killer Mike – sistematski je razotkrivao sve strahote stalnog života pod pritiskom vladajućih izrabljivačkih okolnosti, zadobijajući sve veće simpatije publike i priznanja kritike sa svakim novim izdanjem, te se danas svakako smatra najcenjenijom politički angažovanom rap postavom koja deluje na svetskoj sceni.
Njima su Public Enemy čvrst temelj, od koga ne odstupaju, a Rage Against the Machine svetla zvezda-vodilja. Baš kao najbolja „old school“ rap imena svojevremeno, RTJ često stavljaju rime ispred svega, i zbog toga namerno odudaraju od ostatka generacije. Ova potreba da se nekom nešto stvarno poruči rečima, stavila ih je u poziciju da praktično ostanu jedini vidljivi čuvari hardcore pristupa i zvuka unutar hipertrofirane hip hop kulture, koja je u međuvremenu iznedrila najprodavanije muzičke pravce današnjice, kroz razvodnjavanje mešanjem sa R&B zvucima ili sterilnim autotuniranjem kroz trap. Međutim, ovih dana se pokazuje da i poštena tvrdokornost ima mnogo fanova, pa je tako novi album prvi njihov proizvod koji je dospeo do Billboardovog Top 10.
Bez sumnje su već izgrađena poznatost Run the Jewels i aktuelna zbivanja na ulicama američkih gradova doprineli tome, ali i oni su u pravom trenutku izašli sa svojim najboljim delom. Ovo je primer poklapanja realnosti sa umetničkom istinom, u čemu umetnička istina koju grupa ponavlja već godinama – na kraju postaje stvarna. Nigde to nije očiglednije nego na teskobnoj „Walking in the Snow“, gde se paranoja progonjenih doslovce može opipati, a među stihovima što opisuju to stanje nalazimo i mnogo meseci ranije snimljene reči koje je na samrti izgovorio nesrećni George Floyd: „I can’t breathe“.
Run the Jewels nisu mladi momci, već su u svojim četrdesetim, a ovde su uposlili svoje istorijsko sećanje, da bi napravili neku vrstu omaža staroj školi rap muzike – što dolazi u pravi čas, jer su se stvari od tih vremena rapidno pogoršale. Verovatno je deo tajne uspeha albuma RTJ4 baš u tome što su još jednom ponovili i osavremenili neke zaboravljene spoznaje koje su ponovo aktuelne – kao što je ona da „revolucija neće biti prenošena na televiziji, niti digitalizovana“. No, deo zasluga svakako otpada i na činjenicu da su ovde najviše obratili pažnju na zvuk, koji je konačno bitan koliko i reči, više razrađen nego na nekim prethodnim izdanjima, dajući neodoljivu sočnost celom napadu na uši. Ekskluzivnost celom događaju pruža i prisustvo sjajnih gostiju, sve samih legendi: DJ Premier (Gang Starr), Zack de la Rocha, Pharrell Williams, Mavis Staples, Josh Homme – što još više pocrtava utisak odavanja počasti korenima hip hop kulture uz podsećanje na njen socijalni background, ali i čini da album izgleda kao zbir veličina koje su rešile da zajedno progovore u odsudnom času, kad se stvari lome.
Eksplozivna „Yankee and the Brave (Ep. 4)“ uvodi nas čvrstim koracima u svet Run the Jewels, kroz fantaziju o uspešnom životu dva odmetnika, datom u maniru starih TV serija u kojima su nekada jedini pozitivci bili beli detektivi, a sada su u njihovim ulogama neki crni pravednici; „Ooh La La“ sa DJ Premierom veliki je hit zaraznog refrena, koji će doći do poslednjeg kutka planete; odmah za njim sledi razigrana „Out of Sight“ sa 2 Chainzom, koji unosi svoju južnjačku rap ležernost u naraciju o životu sa one strane zakona, gde se Public Enemy direktno citiraju, što je samo priprema terena za ozbiljno ogorčeni deo albuma.
On neumitno počinje pomenutom „Walking in the Snow“ – ovo tužno svođenje životnih računa najličnija je njihova pesma, sadrži neke od najboljih stihova i jedan nezaboravan: „Svi mi služimo iste gospodare, i nismo ništa drugo nego robovi / Nikad ne zaboravite da je u priči o Isusu, heroj ubijen od strane države“.
Elegantna pop stilizacija „Ju$t“ izuzetno prija u ovom kontekstu, uz meki glas Pharrella Williamsa, a naravno, uvek je lepo čuti Zacka kako preteće nagoveštava revoluciju, dok stihovi sipaju osude na račun ropske prirode američke ekonomije, uz poentu da su lica robovlasnika na dolarskim novčanicama; „The Ground Below“ još jedna je stvar iz samostalne radionice Run the Jewels u kojoj prave rekapitulaciju sopstvene životne pozicije, uključujući pomalo i onu ljubavnu, i dajući dodatan podsticaj svima da izdrže šta god da im život sprema, tako što nam upravo daju „svoju inspiraciju besplatno, jer novac i nije toliko važan“… sve to uz sample iz pesme „Ether“ čuvene engleske new wave grupe Gang of Four, čiji model političke angažovanosti u popularnoj muzici i dalje pruža template za delovanje svima koji isto misle.
Opasna i besna „Pulling the Pin“ najrečitije opisuje svakodnevni život u stalnom egzistencijalnom ćorksokaku, uz novu dubinu koju pruža neočekivan bristolski trip hop prizvuk i gitara Josha Hommea (Queens of the Stone Age) u pozadini, dok soul veličina Mavis Staples kao opsednuta peva refren „there’s grenade in my heart / and the pin is in their palm“. Finalna reč na albumu „A Few Words for the Firing Squad (Radiation)“, sumira njihove stavove na nivou privatnog političko-umetničkog manifesta, pominjući sve dileme potlačenih o smislu ovakvog življenja, potom velike protestne pesme kao što je „Strange Fruit“, i okončavajući ovaj veličanstveni traktat sa poslednjim rečima osuđenog na smrt pred streljačkim strojem: „Fuck you, too“. Album se završava temom „Yankee and the Brave“, vraćajući sve na početak, i ostavljajući nas u uverenju da je sve bilo samo fantazija, u kojoj je srećan kraj uvek zagarantovan, uz želju da happy end jednom imamo i u stvarnosti.
Svaki muzički komad sa angažovanom porukom može da doprinese društvenoj promeni, te da posluži kao katalizator osvešćenja. Run the Jewels su dokazali svoju veličinu na RTJ4, ne obraćajući pažnju samo na belačko-crnačku eksploataciju, nego na baš svaku, kad su rekli: „interesantna stvar u vezi sa kavezom, jeste da se nikad ne pravi samo za jednu grupu / kad se napuni njom, ako ste još uvek siromašni – doći će i po vas“ („Walking in the Snow“). U svetu u kome se za niže klase grade uglavnom zatvori, a ne bolnice, dok nova radna mesta zavise uglavnom od milosti multinacionalnog kapitala – svi smo u istoj rupi. Sve ostalo je huškanje siromaha na siromahe.
To ne treba zaboraviti, niti oprostiti.
I zato pištolj i pesnica, kao grafički simbol Run the Jewels, nisu tu slučajno.