1
Jedan od najboljih savremenih kantautora vraća se posle nekoliko godina sa još jednom pločom retke lepote, kao skrojenom za slušanje u sumrak.
José Gabriel González (r. 1978, Geteborg), švedski je kantautor argentinskog porekla, koji nas već skoro dve decenije iznenađuje iz albuma u album, dubokom, diskretnom lepotom akustične gitarske muzike, na tragu velikih umetnika engleskog folka, a pre svega genijalnog, prerano preminulog Nicka Drakea. Kad je u pitanju današnja scena, pandan su mu jedino Kings of Convenience, norveški bogovi low-fi pop zvuka, sa svojim motom „tišina je nova buka“.
Upravo je to najbolji opis kulturne revolucije koju su početkom dvehiljaditih zajedno otpočeli u evropskim okvirima, otkrivajući svet osećanja svih onih usamljenih u naizgled umreženom globalnom društvu. Kao dete političkih izbeglica što su u Skandinaviji našli utočište pred južnoameričkom vojnom huntom, José González u svoju svedenu viziju unosi intimistički aktivizam, unutrašnju prosvetljenost i čulnu egzotiku, pretvarajući se u simboličnog novovekovnog naslednika tradicije nekadašnjih „protestnih“ pevača sa gitarom (rani Bob Dylan, Joan Baez, Dave Van Ronk, ali i Donovan).
Local Valley (City Slang / Mute) ime je njegove nove ploče – i, nemojte se iznenaditi, tek četvrte po redu, jer kod njega nema nepotrebne žurbe. Debitovao je sa Veneer (2003), taman na vreme da se upiše u talas nove kontrakulture kog su mediji nazvali „freak-folk“, iz koje je iznikao čitav niz sjajnih kantautora, kao što su Devendra Banhardt, Joanna Newsom, Iron & Wine, Vetiver i drugi. Singlovi „Heartbeats“ (obrada art-elektronske grupe The Knife, takođe iz Švedske) i „Crosses“, proslavili su ga dalje širom planete, da bi se In Our Nature (2007) nametnuo kao remek-delo ovog zvuka.
Još šira publika otkrila ga je zahvaljujući upotrebi njegove muzike u filmovima (najviše u Ben Stillerovom „The Secret Life of Walter Mitty“), dok je Vestiges & Claws (2015) doneo izvesan pomak u komunikativnosti kroz obogaćenje audio slike, sa dodatnom potkom sačinjenom od udaraljki. Ma koliko bio povučen i mimo svih tokova, José González se ovim delima pozicionirao među značajne muzičke pojave svog vremena.
Kao i prethodni albumi, i Local Valley je svojevrsna oda samospoznaji. Retko koji sadašnji autor ima takvu moć da se kroz introspekciju vine do istinski univerzalno važnog. Gonzálezova glavna poruka provučena celim ovim poduhvatom – jeste da nas otvorenost za ljubav i porodični život vode nalaženju istinske sreće. Nema tu nekih krupnih reči, ali ima mnogo uživanja u međusobnom prožimanju i iskrenom poverenju između dve osobe. Kad malo opustite svoj cinizmom izbrušeni mozak, shvatite da vam upravo to nedostaje.
„El Invento“ donosi latino uvod, smeštajući nas u svet izgubljenog mira i privatnosti, za kojim sad svi tragamo, rečju u „lokalnu dolinu“. Da početak Local Valley ima snagu klasika utvrđujemo odmah kad počne „Visions“, neka vrsta alternativnog hita u kome se pledira kako realnost nije ono što mi zamišljamo da treba da bude, nego ono što ona jeste, sa himničnim refrenom kao razrešenjem u slavu jedinstva čovečanstva: „But we are here together“; duboka „Void“ nastavlja istu misao, sugerišući da nas zavode niti lažne egzistencije; u svojoj potrazi za spokojem, „Horizons“ je toliko osetljivo tiha, da zamalo nestaje dok se sluša.
Potom se stvari polako ubrzavaju, po čemu se ovaj album pomalo razlikuje od prethodnih.
Još jedan alternativni hit svakako je „Head On“ – podseća na zapadnoafričke „desert blues“ majstore, posebno kad prolongirani ritam na gitari produži kompoziciju do tihe ekstaze.
Sličnog je koncepta i naslovna „Valle Local“, u kojoj otkrivamo da raj može postojati, ako verujemo u njega.
Na „Lasso In“ pojavljuje se nestašna ritam mašina, obogaćujući Local Valley neočekivanim plesnim momentima, što se protežu kroz čitav blok numera, radujući se životu kroz prepuštanje nežnom beatu – „Lilla G“ i posebno „Swing“ (autori: José González i supruga Hannele Fernström), ogledi su iz bezbrižnosti, dok sa „Tjomme“ dobijamo veselu skasku o ljudima koji veruju samo u stare životne recepte.
Album se završava sa tri iskaza izuzetne suptilnosti, tek da se podsetimo s kim se družimo: najsnažniji trenutak donosi nam „Line of Fire“, jedinstvena pesma klasične bitlsovske čarolije, ni manje ni više. Originalno napisana za Gonzálezov paralelni bend Junip, ovde sjaji novim, stišanim sjajem, zahvaljujući nezaboravnoj melodiji. Kao što je nekad uspešno kroz obrade preuzimao pesme Massive Attack, Brucea Springsteena ili Bronski Beat, i pretvarao ih u svoje, sad nam González nudi fascinantnu „En Stund På Jorden“, iransko-švedske autorke Laleh Pourkarim, posestrime po imigrantskoj sudbini i izmeštenosti van stabilnih okvira. Na kraju, najavljena pevanjem ptičica, odgovarajuće pastoralna „Honey Honey“ uzdiže život na najbolji način, metaforičkim opisom ljubavnog čina, vraćajući nas u najstvarniju od svih stvarnosti – onu koju čine čiste emocije.
Potpisnik je imao tu sreću da organizuje koncert Joséa Gonzáleza godine 2015. u Domu omladine Beograda, i upozna ovog krajnje nepretencioznog čoveka – glavni utisak bio je da se radi o retko perceptivnom biću, koje neprestano upija utiske oko sebe, ne praveći nikakvu famu oko svog prisustva, kao da najviše voli da se utopi među obične ljude. Toplina i humanost spakovane u nepunih sat i po nastupa te večeri, još uvek su nedostižni, jer odjekuju u srcu, ne samo u ušima. Joséovo gostovanje spada među najbolje održane umetničke predstave u malim prostorima kod nas, uz Jonathana Richmana i Cat Power – to su ona dešavanja posle kojih se osećate drugačije, svesni da ste se bar malo životno promenili. Tačno takav je José González – tiha sila prirode koja nas menja nabolje.
Bonus video:
Glas, dirka, bas
