1
Blur i dalje imaju nešto važno da saopšte u 2023-oj, sa samog vrha liste najpopularnijih albuma na Ostrvu
Blur su, uz Oasis, najvažniji bend poslednje renesanse engleske rok muzike, koje se pod imenom Britpop odvijala tokom devedesetih. Njihov najnoviji album „The Ballad of Darren“ (Parlophone / Warner), upravo je objavljen, osam godina nakon poslednjeg izdanja „The Magic Whip“ – čini se u pravom trenutku da još jednom potvrde status naslednika one duge linije ozbiljnih Ostrvskih umetnika, koji su pomerali granice pop kulture.
U ovoj fazi karijere Blur ne moraju više ništa da dokazuju. Nikom ne duguju nikakve hitove. Samo dobre albume, kojih se neće stideti oni koji su ih uvek voleli. A takvih ima baš mnogo – kao što rečito pokazuje činjenica da su pre neki dan dva puta napunili Vembli stadion. Publici nije bilo neophodno da zna najnovije pesme, one su bile samo razlog više da se dođe na ove trijumfalne povratničke koncerte.
Blur su uspeli da sačine ploču skoro isključivo od baladerskih kompozicija, što deluje kao prirodan korak u karijeri kad pređete godinu broj 50. „The Ballad of Darren“ čak i otvara kompozicija pod imenom „The Ballad“ u kojoj se kaže: „When the ballad comes for me, it comes like you“. Ova sentimentalna poruka izgleda da je utemeljena u činjenici da je lider Damon Albarn nedavno raskinuo svoju dugogodišnju vezu sa vizuelnom umetnicom Suzi Winstanley (biće još sličnih aluzija tokom albuma, što mu obezbeđuje intrigantnu privatnu notu). Ali, u tom periodu života, ljudi inače prvi put osete potrebu da zaokruže sopstvena iskustva. U tu svrhu, Blur se ovde otvoreno prisećaju svojih uzora i gledaju da im odaju počast. I mada će mlađe slušaoce mnogo šta podsetiti na sadašnju music-hall fazu grupe Arctic Monkeys, čineći da „The Ballad of Darren“ zvuči vrlo moderno (James Ford je producent za oba sastava) – starijima će sve vreme biti očigledan uticaj pesmarice Davida Bowiea (mračna „St. Charles Square“ bi možda imala mesto na njegovom LP „Heroes“, a samo naizgled bezbrižna „Avalon“ i gorko-slatka „Goodbye Albert“ na LP „Hunky Dory“), kao i neprolaznih The Beatles („The Heights“ se posle orkestarskog narastanja završava naglo, rezom, nalik na njihove slične eksperimente). Kao što rekosmo, Blur su naslednici te plemenite linije, koju definišu pomenute veličine – i imaju pravo na citate, jer sve je to pitanje stila.
RUSI U BEOGRADU
Damon Albarn je najtalentovaniji od Britpop autora – vaš potpisnik je to više puta istakao. Bez sumnje ima i najviše stila, od svih njih. Ali on najviše zvuči kao on sam, tek kad je praćen jednako talentovanom grupom Blur. Postoje dve izuzetne pesme na ovom izdanju, koje su mogle nastati samo kao plod rada celog kolektiva – pre svega „Barbaric“, koja diktira euforično-setnu atmosferu celog albuma „The Ballad of Darren“. Sa početkom u kome se prizivaju zlokobni zvuci ranih Joy Division, ona se brzo pretvara u raspevanu odu ljubavnoj vezi što se ubrzano raspada pred očima glavnog junaka, dok neminovno ne završi u raskidu, mada on i dalje voli osobu svog života. Intimna poruka nekom? Možda. Druga se nadovezuje i zove se „The Narcissist“ – tu zatičemo našeg našeg anti-heroja kako se sučeljava sa sobom tražeći odgovor na pitanje – ko je on u stvari? Mentalna slika koju Albarn nudi je previše jaka i uznemirujuća, da ne bi ovde citirali stihove što je dočaravaju: „Looked in the mirror / So many people standing there / I walked towards them / Into the floodlights“. Pogledaš u ogledalo i vidiš mnogo ljudi? Nema sumnje da se ovde krije tihi klasik.
Međutim, velike grupe ne bi bile velike kad ne bi imale skrivene tajne svojih albuma. Prva tajna je numera „Russian Strings“: to je lepa pop pesma u kojoj se po prvi put pominje postojanje ruske dijaspore u Beogradu. „Ruske strune“ o kojima se ovde govori, povezuju dva toka – u prvoj strofi se govori o nekom za koga se ne zna gde se nalazi, niti je moguće uspostaviti kontakt sa njim, a njegovi bližnji ga traže (zbog pominjanja balalajke, jasno je da se radi o osobi ruskog porekla); u drugoj strofi se suočavamo sa prizorom stambenih blokova koji se ruše, a osoba koja tome prisustvuje ne može ništa da učini, osim da stavi slušalice i pusti muziku što glasnije (ovo može biti neutralni posmatrač medijskog izveštavanja iz grotla rata u Ukrajini, smešten bilo gde u svetu, možda Engleskoj); u trećoj strofi se doslovce kaže: „Flew to Belgrade / Stayed in a hotel sinking / Went to museums, tobacco, and midweek grave digger“ – iz nje saznajemo da je osoba sa početka ove priče odletela u Beograd i u njemu provodi vreme, ne znajući šta sa sobom dalje da radi… Iz ovog postaje jasno da se radi o Rusu/Ruskinji što pokušava da razmisli šta dalje da učini sa sobom i ko je on/ona uopšte, pošto je napustila kuću čim je počeo vojni sukob. Beograd je tačka na kojoj pokušava da reši ovu bolnu dramu. Verovatno nikad nećemo saznati kako je autor došao do pomenutog motiva. Ali sama činjenica da se opisano dešava dok čitate ovaj tekst, i to sa oko 200.000 osoba ruskog porekla u Srbiji, govori toliko mnogo o poetskoj veličini Damona Albarna, koji je prepoznao istorijski trenutak i stavio ga u umetnički kontekst jedne široke priče o ličnoj potrazi za sobom, što je suština ploče „The Ballad of Darren“.
Druga misterija je – ko je uopšte Darren? To je stvarna osoba po imenu Darren „Smoggy“ Evans, dugogodišnji telohranitelj grupe Blur. Bend je u njemu uvek imao vernog pratioca, u dobru i u zlu. Posveta u naslovu ovom važnom sporednom čoveku već je dovoljno rokerski iskaz, koji dolazi iz dubina tradicije, možda kao daleki odjek Neil Youngovog pominjanja nesrećnog roadie-ja Bruce Berryja u besmrtnoj pesmi „Tonight’s The Night“. Ovaj ličan pristup ono je čime se Blur dramatično razlikuju od svih fejk bendova na tržištu.
Nadam se da ćete se složiti sa sledećim konstatacijama: jedna polovina današnje pop muzike egzistira isključivo kao pozadina naših svakodnevnih radnji, a druga polovina kao da je tu samo da bi nam ispunila vreme dok pretražujemo nešto po internetu. Obe su potpuno nevažne i tu su da nam ne smetaju. Sa druge strane – bez suvišnih pretenzija – Blur i dalje zvuče kao da imaju nešto važno da nam saopšte 2023. (ako još uvek umemo da slušamo!). E, u tome je razlika između muzike vredne pažnje i one bezvredne.
I zato je „The Ballad of Darren“ krajnje dostojanstven album, koji nije tu da spase ništa – osim vašeg samopoštovanja.
Bonus video: Viagra Boys na Exitu
