Piše Dragan Ambrozić: Damon Albarn ili važnost unutrašnjeg mira

Kultura 20. nov. 202116:10 > 21. nov. 2021 13:02
Podeli:
Damon Albarn
Damon Albarn Foto:Justin Ng / Avalon / Profimedia

Damona Albarna znamo kao frontmena i glavnog autora sastava Blur, jedne od dve najvažnije brit-pop grupe, te Gorillaz, jedinstvene muzičke atrakcije sa crtanim junacima. Njegovi retki solo albumi, donose sa sobom preko potrebno smirenje, pa tako i najnoviji, filozofski nastrojen „The Nearer The Fountain, More Pure The Stream Flows“. 

Dragan Ambrozić, Foto: Goran Srdanov

Pre tačno 25 godina, usred žestoke lične krize izazvane prevelikim naletom tabloidne slave, koju su njegovi Blur dosegli u britanskim medijima zahvaljujući izmišljenom takmičenju sa Oasis, drugim najvećim Brit-pop sastavom – Damon Albarn seo je u avion i bez nekog određenog razloga odleteo u Rejkjavik, glavni grad Islanda. Na osnovu dokumentarca o toj zemlji kog je gledao, učinilo mu se da će u njoj možda uspeti da nađe mir i preko potrebnu samoću, tim pre što tamo nikog nije poznavao. Izašao je sa aerodroma, završio u glavnoj ulici sa pabovima, i potom tu ostao. Tako je počela priča koja je jednog od najtalentovanijih savremenih autora pop muzike smestila na kraj evropskog sveta, u Bjorklend, gde je našao prijatelje i saradnike, kupio kuću, dobivši na kraju i islandsko državljanstvo. 

Naravno, Damon Albarn je autorska zvezda engleskog popa i već je dobio orden za zasluge u toj oblasti od Kraljice. Standardi koje je postavio sa Blur i dalje su inspirativni, produžavajući britanskoj tradiciji život za još neku deceniju. Sa Gorillaz je pokazao da njegova mašta nema granica, te da suštinski razume popularnu kulturu XXI veka, bolje nego ostali vršnjaci – ovo ukrštanje stripa i muzike, dalo je nešto najpribližnije iskustvu video igrice uživo, na sceni. Ako još dodamo mnogobrojne saradnje i dugogodišnje zalaganje za promociju afričke muzike, jasno nam je da je u pitanju izuzetno kreativna osoba, koja izaziva simpatije svojim zalaganjem za sve one što nemaju mnogo šanse da se njihov glas čuje u društvu. 

I kad smo već bili sigurni da smo sve već čuli od njega i da nema više trika kojim bi nas iznenadio, desilo se nešto upravo suprotno: prvi pravi solo abum Everyday Robots (2014), nagovestio je veliki skriveni potencijal u njegovoj umetnosti – ova tiha ploča bila je puna intimističkih hitova, koji to nisu postali, ali je kao izdanje sa lakoćom doguralo do samih vrhova lista. Njena poetična atmosfera i angažman na strani običnih, nepoznatih ljudi, mnogo sadržajnije je opisivala sudbinu pojedinca u modernim vremenima, nego bilo šta izdato te godine, te je i ovaj potpisnik sa posebnom pažnjom čekao sledeći sličan poduhvat. Tim pre što je baš tad imao priliku da upozna autora radeći na Exit festivalu, i osvedoči se kako je činjenica da je reč o najtalentovanijem stvaraocu u svojoj generaciji.

The Nearer the Fountain, More Pure the Stream Flows Damon Albarn
The Nearer the Fountain, More Pure the Stream Flows Foto:Promo

Prebacimo se u sadašnjost: ispostavilo se da je Damona opet spaslo privremeno bekstvo na daleko severno ostrvo, ovaj put tokom pandemijskih meseci, što potvrđuje njegov upravo objavljeni, drugi po redu solo album – The Nearer The Fountain, More Pure The Stream Flows (Transgressive). Originalno je planiran kao orkestarski projekat za festival Fête des Lumieres, odakle su svojevremeno Albarnu naručili poseban projekat. Međutim, zbog nemogućnosti putovanja, u međuvremenu je osnovna ideja razvijena sa studijskim bendom u kontemplativno muzičko delo pritajene snage, koje istovremeno umiruje i povremeno oduševljava.

 

Neobična je ploča The Nearer The Fountain, More Pure The Stream Flows, namerno napravljena da blago teče kao potok. Nalik je na ambijentalne radove Davida Bowiea, što otkriva ko je Damonu Albarnu bio veliki uzor, nastavljajući tim tragovima u smeru meditacije, pokrenute pesničkim doživljajem sveta. Istaknuti saradnik i koautor je Simon Tong, originalno gitarista i klavijaturista benda Verve, iz iste generacije iz koje su i Blur. Svih 11 komada na njoj opisuju različita stanja i faze preispitivanja sebe.

Naslovna „The Nearer the Fountain, More Pure the Stream Flows“ kroz osetljive stihove postavlja glavnu temu albuma – ona ga je napustila i sad je sve dalja uspomena, a on pokušava da uspostavi neki balans u životu. Albarn ovde citira značajnu poemu iz XIX veka „Love and Memory“ Johna Clarea, zanimljivog po svom seljačkom poreklu i činjenici da je bio protagonista tada vladajućeg romantičarskog pogleda na svet, koji nalazi uporište u odnosu sa prirodom. I to je ključ za razumevanje zbivanja na ovoj ploči.

Između kompozicija se čuju talasi, što naglašava usamljenost i prolaznost, a potom nas „The Cormorant“ (ptica kormoran), vodi u avanturu traženja i nalaženja sebe. Narator se vraća na crnu obalu sačinjenu od kamena, da bi bio na miru – ona stvarno postoji u pokrajini Devon, i Albarn je od nje napravio privatno  mesto za povlačenje. Sama činjenica da nas je posredstvom pesme odveo na svoje najskrovitije mesto, pokazuje nivo samootvaranja kog je na sebi primenio ne bi li na ovom albumu isterao demone koji ga progone – po tome je donekle sličan i Nicku Caveu u poslednjoj fazi.

Ukoliko ovde može biti hit singla, onda je to „Royal Morning Blue“, sa svojom zadivljenošću prirodom i njenom sposobnošću za ponovno rađanje, te spotom snimljenim u ogoljenom islandskom pejzažu (trenutno najvažnijem Damonovom nadahnuću). Kao poklič mirne vere i nade, on daje ton neugaslog optimizma ploči The Nearer the Fountain, More Pure the Stream Flows, bez obzira na prepoznatljive strahove i konfuzije što spopadaju našeg junaka. 

Najveći deo albuma čine baladerski komadi poput odlične „Daft Wader“, uz psihodelične ukrase pinkflojdovskog tipa, dok „Darkness to Light“ podseća svojim trivijalnim sporovoznim dance ritmom na efemernost svih stvari, pa čak i onih loših. Impresionistički instrumentali „Combustion“, kog krasi saksofon, „Esja“, posvećen islandskom vulkanu, te „Giraffe Trumpet Sea“, u potpunosti zvuče kao sad otkriveni ostaci sa Bowijevih legendarnih Low i Heroes, što su toliko uticali na novotalasnu generaciju. Funkcionišu kao opravdana intermeca, pre nego nas Albarn ubode svima poznatim glasom.

„The Tower of Montevideo“ nas vodi na daleki put unutar nas samih – konačno imamo mali umirujući predah i izlaz iz svoje situacije kroz egzotične lepote koje zaista postoje, u našoj mašti još stvarnije nego u realnosti. Dve lepe numere sporo razvijajućih tema, uokviruju ovaj album kao šapatom: „Polaris“ se jednako bavi svakodnevnim zebnjama u životu, koliko i zvezdom Severnjačom kao vodiljom što nas nikad neće izneveriti, jer nam na moru uvek pokazuje put kući; u „Particles“ nalazimo sakrivenu osnovnu Albarnovu poruku za ovaj put – naš život se sastoji iz čestica koje nisu nužno povezane, mučimo sebe tražeći smisao u stvarima što ga same po sebi nemaju, jer nam je kao ljudima potrebno da nađemo dublji smisao i tamo gde ne postoji. I to je naša osnovna drama.

The Nearer the Fountain, More Pure the Stream Flows divna je mala ploča za sve „emotivne izbeglice“ (citat: D. Albarn), nadnesena nad sobom, koja poziva da se i sami zamislimo. Damon Albarn nam pokazuje da danas nema ničeg vrednijeg – i nikad nije bilo ničeg vrednijeg – od svog unutrašnjeg mira.

Bonus video:

Glas, dirka, bas

Komentari

Vaš komentar