1
Nick Cave doseže nove granice intimnosti sa svojom publikom, opravdavajući ugled velikog romantičara.
O projektu Idiot Prayer: Nick Cave Alone at Alexandra Palace, već se sve zna – Nick Cave nam je podario produženo veče sa sobom za klavirom, u sred jedne velike koncertne sale u kojoj nema nikog. Razlog je, naravno, Prva svetska pandemija u XXI veku, tako da je ovo prvi veliki koncertni album / film snimljen u sred zdravstvene opasnosti globalnih razmera, te je kao takav potpuni novitet u istoriji. Ali Cave ne bi bio Cave, kad ovu formalnu ulogu pionira ne bi pošteno nadogradio, i od snimka izvođenja poznatih pesama uživo, napravio nov, vredan umetnički iskaz, snažan kao i svaki njegov studijski album. Uopšte nije važno što sve pesme osim jedne znamo – on ih ovde ponovo razotkriva u njihovom najsvedenijem stanju, izvodeći ih prstima i glasom sa krajnjom nežnošću, dok svaka od njih ne otkrije bol koji nosi.
Nick Cave, pritom, ima pasiju da se svojim slušateljima obraća krajnje intimno, iz ploče u ploču otkrivajući nove slojeve do kojih može da dospe tako se otvoreno poveravajući. Ovaj put je intimnost na najvišem mogućem stepenu na skali, jer ne može biti ništa privatnije od nastupa jednog čoveka, potpuno usamljenog u sali velikog kapaciteta – on i njegov klavir u glavnoj su ulozi, sami pred očima i ušima cele planete… U stvari, kreirajući umetničku situaciju u kojoj osim njega nema nikog na pozornici, Cave je stvorio pravu sliku naše usamljenosti, posebno pazeći da ne poremeti rušenje sveta kome prisustvujemo.
Nick uspeva u još jednoj stvari – obrnuto od onog što bi se moglo pomisliti, ovde u prvi plan dolaze njegove kompozicije, a ne on sam. Bez obzira što je na svaki način isturen napred i snimljen sa svih strana, mi ga posle nekog vremena više ne gledamo, jer bivamo prepušteni pesmama. Svako drugi bi iskoristio priliku da na ovaj način snimi neku vrstu Best Of albuma i naređa sve svoje najpoznatije stvari – takav album bi se svakako bolje prodao. Ali Nick Cave nema ideju da proda nenormalno mnogo toga odjednom, nego da prodaje stalno i dugo – zato su njegove ploče napravljene tako da prežive modne sezone, i da traju. Idiot Prayer je možda i najbolji primer: odabravši iz svog sad već ogromnog repertoara selekciju pesama koje odlično idu zajedno, pričajući jednu istu priču – on je napravio autorski Best Of izbor, koji nam predstavlja jednu polovinu njegovog umetničkog opusa… onu u kojoj živi setni Nick, nasuprot njegovom antipodu, furioznom Nicku.
Obe strane njegove ličnosti objedinjene su romantičnim scenskim karakterom koga poznajemo pod imenom Nick Cave. Istorijski posmatrano, prvo smo tokom osamdesetih upoznali furioznu polovinu, a tek od 1990. i albuma The Good Son, postali smo svesni druge, melanholične strane, koja nam se posle vraćala na tihim pločama kao što su The Boatman’s Call (1997.) ili Nocturama (2003.). Pošto je sa prošlogodišnjim remek delom Ghosteen otišao daleko u smeru apstraktne pop muzike i postao ličnost veća od muzike koju interpretira, Idiot Prayer nam se ukazuje kao povratak konkretnoj emociji, u trenutku kad nam je ona najpotrebnija. Verovatno i njemu.
Celom dužinom trajanja ove ploče sa 22 numere (Bad Seeds Ltd), zatičemo Cavea kako punog srca peva svoje bajkovite storije u kojima nikad ništa nije kako treba – pa je ponekad i nesreća shvaćena kao neka vrsta sreće, jer uvek može biti gore. Čim prođemo momenat recitovanja poezije kojim se ovaj susret otvara („Spinning Song“), počinje jedan veoma logičan izbor kompozicija iz raznih delova njegove karijere, oslonjen na pomenut baladerski The Boatman’s Call (odakle je naslovna „Idiot Prayer“ i još 5 njih) – u retrospektivi jedan od Caveovih najličnijih i zato najboljih albuma. Oslonjene samo na klavir, pesme sa te, ovim putem zasluženo revalorizovane ploče, još tad su počele svoj vanvremenski život kao male ljubavne priče u kojima Nick po prvi put naslućuje mogućnost srećnog raspleta – samo naslućuje, što nije isto kao da se srećan rasplet stvarno dešava, ali – hej! – i to je bolje od dotadašnjih heroja koji su kod njega uvek tonuli u sve dublji mrak, kako je kompozicija išla dalje (vrh crnila susrećemo na: Murder Ballads, 1996).
Idiot Prayer čine stvari koje su skriveni klasici, a ne hitovi na prvu loptu, kao što su „Stranger Than Kindness“ i „Sad Waters“, nastarije ovde zabeležene (sa Your Funeral… MyTrial, 1986), i uvrštene kao iznenađenja.
Posle laganog početka, stvari polako postaju sve ozbiljnije i pune obrta, uvodeći nas u prave teme halucinantnom „Palaces of Montezuma“ iz repertoara side projekta Grinderman, da bi se nastavilo za „Girl in Amber“, fantastično delikatnim novijim komadom, koji najavljuje ono što sledi – niz od nekoliko divnih balada u kojima se bavi varljivošću uteha za srce: „Nobody’s Baby Now“, „(Are You) The One That I’ve Been Waiting For“, „Waiting for You“.
Negde na pola izdanja, dočekuje nas klavirsko izvođenje „The Mercy Seat“, jedne od njegovih najslavnijih ranih kompozicija – zvuči kako treba, kao unapred izgubljena borba za život, jer se i radi o razmišljanjima i perspektivi čoveka osuđenog na smrtnu kaznu. Jedina nova stvar,“Euthanasia“, bavi se traganjem za voljenom osobom i pronalaženju iste za kuhinjskim stolom, nasmejane; ovim se otvara mini-serijal mešanih starih i najnovijih osećajnih momenata koji dobro funkcioniše slažući zapažene skorašnje komade kao što su „Jubilee Street“ i „Higgs Boson Blues“, sa nedovoljno primećenim pesmama iz pređašnjih vremena, kao što su „Far from Me“ i „He Wants You“.
Kad krene prigušena „Into My Arms“, alternativni srceslamajući hit, postaje jasno da se već približava kraj, koga zaokružuju slavne pesme iz Caveovog zlatnog perioda – „The Ship Song“ i „Papa Won’t Leave You, Henry“ – da bi se sve finaliziralo sa jednom od njegovih najljubavnijih „Black Hair“ (što verovatno ima veze sa tadašnjom vezom sa PJ Harvey), te prošlogodišnjom „Galleon Ship“, za sam kraj, sa pomenutog Ghosteen. U svom klavirskom obličju, oslobođena elektronske oblande, baš ona je jedan od najboljih primera kako se autor ovde neštedimice uvlačio u pesme da bi ih ponovo doživeo, i otkrio nam ih onakve kakve do sad uglavnom nismo čuli.
Ovo je album na kome je Nick Cave pomalo zaokružio karijeru u kojoj se ima čemu vraćati, sa ponosom. Takođe i album koji je najviše od svih posvećen njegovoj vernoj i sve mnogobrojnijoj publici. Kad nam jednog dana, boljeg od ovog u kome čitate ovaj prikaz, bude palo napamet da biramo šta da od velikog broja Nickovih izdanja pustimo sebi za ugodno slušanje, skoro sigurno ćemo se od svih njih prvo mašiti za album Idiot Prayer.
Jer ovo je album za nas.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
