1
Sedimo tako zajedno za ručkom, oko nas cela galerija, govorimo o slikarstvu. A posle - muzika. Gramofon starog tipa sa navijanjem. Beljanski je bio izuzetno pedantan, brižljivo je brisao ploče i čuvao ih, što se kaže, kao zenicu oka, sećao se naš veliki slikar Nedeljko Gvozdenović druženja u domu diplomate Pavla Beljanskog.
I te ploče koje je ugledni diplomata čuvao kao „zenicu oka svoga“ od danas su pred posetiocima Galerije SANU na izložbi „Muzički intermeco-Kolekcija gramofonskih ploča Pavla Beljanskog“, čiji je kustos Jasmina Jakšić Subotić.
Pavle Beljanski (1892-1965) zadužio je srpski narod svojom profesijom i impresivnom diplomatskom karijerom, tokom koje je boravio u evropskim centrima (Stokholm, Varšava, Berlin, Beč, Pariz, Rim). No, bio je i strastveni ljubitelj umetnosti. I o ljubavi koju je Beljanski imao spram likovne umetnosti i sakupljanju umetničkih dela takođe se zna.
Muzeji, antikvarnice, galerije, starinarnice, izlagački ateljei, knjižare privlačili su ga kao da je kakvo dete u prodavnici slatkiša.
I sve što je za života stekao, tu bogatu zbirku likovne umetnosti od dvestotinak dela „iz ruku“ 37 autora zaveštao je svome narodu. Otuda je, zahvaljujuću Ugovoru o poklonu s rukovodstvom AP Vojvodine, 1961. godine u Novom Sadu otvorena Spomen-zbirka Pavla Beljanskog.
Ali, ova izložba osvetljava i još jednu njegovu strast – muziku, koja je za njega bila „vrt uživanja“.
– Oni nisu pevali unisono – njihova osećajnost i izražajna sredstva varijaju od kamernog alegreta do kreščenda u fortisimu, gde dominiraju duvački instrumenti. I sve se to sliva u polifoniju jedne epohe – opisivao je muziku Pavle Beljanski 1961. godine.
A koja je to muzika toliko opčinjavala diplomatu? Dok su njegove mondenske savremenike sa kojima je drugovao po gradovima Evrope, gde je službovao, privlačile „note“ popularnih kafana ili džez, izbor Beljanskog bila je klasika. Pored konjskih trka, igranja bridža, putovanja, svaki slobodan trenutak koristio bi da ode u pozorište, na koncert, prodavnicu ploča.
Među najstarijim sačuvanim dokumentima jeste pozivnica za koncert čuvenih arija iz opera Verdija, Vagnera, Pučinija u sali „Urania“ u Beču 1925. godine. Pozivnicu mu je uputila lično operska pevačica Olivia Gebhard, beleži se u katalogu izložbe „Muzički intermeco“.
Barok, bečka klasika, romantizam s početka 20. veka, ali i velikani iz ranijih stoleća oduševljavali su diplomatu.
Bah, Hendl, Hajdn, Mocart, Betoven, Šopen, Šubert, List, Vagner, Smetana, Dvoržak, Debisi, samo su neka od imena čije su kompozicije tvorile muzičku kolekciju Beljanskog. Ali, nisu to bile „obične“ ploče. Gotovo 90-tak naslova iz njegove zbirke su reprezentativna izdanja klasične muzike – ploče od šelaka kompanija „Kolumbija“, „Hiz masters vojs“, „Pate“, „Polidor“ …
Bio je vrlo pedantan kolekcionar i svoju zbirku sistematizovao je na specifičan način. Na kartonima lične diskoteke, ispisane rukom ili kucane na pisaćoj mašini, detaljno navodi autore, nazive dela, izvođače, izdavače i kataloške brojeve ploča. U nedostatku kutija, kompozicije je pažljivo odlagao u albume za ploče, pa su primera radi Mocartova dela raspoređena u dva albuma identičnog izgleda.
Kao kuriozitet kolekcije su, kako se ističe u katalogu izložbe, dve identične ploče Šopenove „Poloneze u As-duru“. Iako su na sačuvanim izdanjima uglavnom celokupne kompozicije, kod pojedinih nedostaje po jedna ili nekoliko ploča iz niza, kao što je slučaj sa Betovenovim „Gudačkim kvartetom br. 15 u a-molu“ ili Vagnerovim „Valkirama“ iz opere „Prsten Nibelunga“. Većina ih je standardnih dimenzija od 12 inča ali u manjem albumu kupljenom u prodavnici Alberta Brejera u Zagrebu čuvaju se ploče u izdanju kompanije „Hiz masters vojs“ dimenzija od 10 inča. Na njima su snimci Betovenovog „Gudačkog kvarteta br. 16 u Be-duru“, a na jednoj ploči Šopenova „Mazurka u cismolu“ i „Varijacija“ na temu iz opere „Karmen“ u izvođenju pijaniste Vladimira Horovica.
Sve te ploče kupovao je u prestižnim prodavnicama, poput pariskog „Inovasiona“ ili firentinske prodavnice Gvida Markija. U našoj zemlji, ploče je nabavljao u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. Kupovao je klasična dela Betovena, Baha, Mocarta, Hajdna, Šuberta, Griga, Vagnera, Mendelsona, ali u izvođenjima simfonijskih orkestara poput Rojal Albert Hola, Kraljevske filharmonije iz Londona, Bečke filharmonije, Berlinske opere, kojima su dirigovali Albert Kouts, Feliks Vajngertner, Leo Bleh, Lendon Ronald, Arturo Toskanini, Fransoa Rulman…
Na pločama Beljanskog zabeleženi su vrhunski izvođači toga doba- gudački kvarteti „Kapet“, „Lener“, „Virtuozo“, ili violiniste Žaa Tibo, Fric Krajzler i Albert Samons, odnosno pijaniste Sergej Rahmanjinov, Viljem Bakhaus, Vilijam Mardok, Harold Bauer, violončelista Pablo Kazals…
Veliki diplomata svoju žeđ za muzikom nije utoljavao u osami. Naprotiv, voleo je da iskustvo slušanja klasike podeli sa svojim prijateljima, uglednim ličnostima sa ovih prostora, uglavnom iz sveta umetnosti. Tokom okupacije okupljali bi se na druženjima u domu vajara Sretena Stojanovića u Profesorskoj koloniji. Za muzički izbor bio je, naravno, zadužen Pavle Beljanski. Poput „di-džeja“ pažljivo je pripremao izbor ploča koje je donosio na druženja sa umetnicima i puštao ih prema unapred utvrđenom rasporedu.
„Te koncerte je vrlo ozbiljno shvatao. Dok se slušala muzika, nije se govorilo, nije se diskutovalo“, pričali su, kako se navodi u katalogu, njegovi savremenici.
Nije samo „vrteo ploče“ kod Stojanovića, već je redovno i u svom domu ugošćavao prijatelje. Među njima Jefta Perića, Kostu Hakmana, Nedeljka Gvozdenovića…
„Onda sam bio vrlo mlad slikar i osećao sam veliko zadovoljstvo što mi se ukazala prilika da posećujem jednu takvu kuću gde se govorilo o umetnosti, slušala najbolja muzika, videla na zidovima platna najznačajnijih slikara tog vremena“, ovako se prisećao „žureva“ u domu Beljanskog slikar Nedeljko Gvozdenović.
Iako se, prema svedočanstvima, Beljanski veoma brižno ophodio prema svojoj kolekciji, dopuštao je prijateljima da dolaze u njegov stan i slušaju ploče i kada nije bio tu.
„Gospodin Gvozdenović je otputovao za Pariz, mnogo te pozdravio, dolazio je nekoliko puta da sviraju gramofon“, piše majka Beljanskom u pismu.
Godinu dana nakon smrti Pavla Beljanskog, 1966. naslednici diplomate poklonili su Spomen-zbirci izbor predmeta iz njegovog stana u Gospodar Jevremovoj ulici broj 33. Darovani su nameštaj, slike starih majstora, portret „Mladi diplomata“, dokumenta, znamenje, knjige, realije, privatna prepiska. Ali, i sve gramofonske ploče koje je tako brižljivo čuvao u svom salonu.
Jedino što nije bilo među poklonima jesu gramofoni. I dok se jednome zna „sudbina“ – odneo ga je za vreme Drugog svetskog rata u kuću Sretena Stojanovića u Profesorskoj koloniji, drugome „starog tipa sa navijanjem“, kako ga je okarakterisao Nedeljko Gvozdenović, nema traga. „Preživeo“ je samo na jednoj fotografiji iz 1965. godine, načinjenoj u salonu Pavla Beljanskog.
