"Koliko puta treba da gorite da biste nešto shvatili": Otvoreno pismo bivšeg urednika RTS-a kolegama

Dugodogodišnji novinar i donedavni urednik kulture Kulturno-umetničkog programa RTS-a, ali i pisac Bojan Bosiljčić, koji je u međuvremenu otišao u penziju, povodom izveštavanja svoje bivše kuće, ali i protesta koji je u toku ispred javnog servisa, uputio je otvoreno pismo svojim bivšim kolegama koje je naslovio: "Živeti u Srbiji: Koliko puta treba (iz)goreti da bi se nešto shvatilo?"

Pismo koje je dostavio našoj redakciji prenosimo u celosti:

Suština protivprirodnog bluda Radio-televizije Srbije i svake političke garniture koja je u datom trenutku na vlasti, kao i tehnologija propagandne aktivnosti javnog servisa u korist takvih garnitura, odavno je uočena i dobro je poznata. Možda zato što je tako banalna i neskrivena. Od dolaska na vlast sadašnje garniture koju oličavaju dve stranke sa čelnicima koji su to bili i u jednom propalom režimu iz '90-ih, ta propaganda zadobija tobože „civilizovaniji ton“, što je eufemizam za licemerje kojim javni servis obmanjuje svoje jedine vlasnike i poslodavce a to su – građani Srbije koji taj servis plaćaju.

Citiranje teksta kojim ugledni istoričar Holokausta brka glumce u Srbiji sa bliskoistočnim simpatizerima Hamasa je mali (mada i ne baš tako mali) gaf za izraelskog istoričara ali veliki za Radio-televiziju Srbije, koja od jednog očiglednog istoričarsko-kolumnističkog promašaja stvara vest koja ovde treba da zadobije posebnu težinu. Međutim, medij koji bi trebalo da radi za sve nas, a koji je prećutao aferu Krušik, pad helikoptera i smrt ljudi u njemu, koji pobunjene studente uoči samo kad mu dođu pod prozore pa rutinski kaže da su studenti prisutni ali ih nema u studiju, koji zajapurenom predsedniku nikada nije postavio pitanje gde su dva minuta sa nadzorne kamere kod Doljevca... nema više nikakvu težinu, osim kao neželjeni finansijski kamen o vratu svakog domaćinstva Srbije. Uostalom, to je medij koji je pre neku godinu napravio dnevničku „vest“ od pisanja jednog od režimskih tabloida najniže vrste kojim se tada napadalo na neke naše slobode i prava i kaljali predsednikovi neistomišljenici. Posle takve „vesti“ nijedna „vest“ više nije nemoguća.

Posle jučerašnjeg lêta mlade devojke preko haube i krova automobila kojeg vozi besan vozač željan slave i napredovanja u huliganskoj nomenklaturi vladajuće kaste, posle te slike koja bilo kakvu ideju o civilizovanom razrešenju društvene krize baca u nemilost hladnog asfalta na kome je završila i devojka sa Pravnog, postaje sasvim jasno da režim baziran na ideji nasilja ne može da odustane od te svoje matrice. To saznanje prilično pojednostavljuje društvene odnose u Srbiji i u prvi plan ističe surovu crtu ljudskog opstanka na svetu: preživeće najjači, oni sa oštrijim zubima, više testosterona i manje skrupula.

Predsednik Srbije, inicijator politike gaženja omladine na ulicama gradova u Srbiji, čovek promašene karijere na fudbalskim tribinama, koji inače voli da se pohvali kako je on velemajstor nekakvog političkog „znanja“, tobože veliki praktičar realpolitike, ne uviđa očiglednu stvar koju prosečno inteligentan čovek, čim izađe iz kratkih pantalona, zna: ima momenata kad u nekoj svojoj borbi i nastojanju, treba da se povučeš, jer si mnogo iziritirao mnogo veliki broj ljudi, sačekaš, utišaš se, pa će taj toliko tebi omraženi protest tvoje omladine možda da sam splasne u tišini. Predsednik, međutim, nije izašao iz kratkih pantalona i sišao sa navijačkih tribina: on samo povećava silu jer tako to funkcioniše u svetu sirovih i gladnih.

Nemam dilemu da li će na ulicama gradova Srbije pasti u jednom trenutku i krv nekoga u studentskim redovima: pašće. Ako se stalno zalećete automobilima na omladinu koja stoji na ulicama svog grada, nema greške da ćete jednom nekoga usmrtiti. Da li će nam to biti prvi put, da krvlju najnevinijih plaćamo naše zablude? Neće; jer mi smo taj birački kolektiv koji je (naravno ne svaki od nas, ali kao kolektiv svakako) '90-ih doveo i 13 godina držao na vlasti jednog bahatog vođu koji je potom u ratove po okolnim zemljama, a za „procvat“ svoje zemlje do zamišljenih linija od Karlobaga do Virovitice, slao omladinu da gine, kao podršku svojim profesionalnim zlikovcima koji su tamo ubijali, pljačkali i klali, ali se vraćali živi, sa oreolom „patriota“.

Tužno je danas živeti u Srbiji. Ili kao što bi rekao aforističar: Rođen sam u Srbiji. Od toga ću i umreti. Sada smo, dakle, u jednoj te istoj generaciji, ponovo na vlast doveli (opet ne svi mi, ali opet mi kao kolektiv) čoveka koji je, na našu sramotu, baš tih '90-ih bio već važan u toj mašineriji zla, da sada, kao razgoropađeni osvetnik nad čitavom populacijom svoje zemlje, dovrši posao uništavanja svega što je ostalo od njegovog zlikovačkog prethodnika. Na tom putu sveukupnog uništenja sada pred njim stoji samo naša omladina koja očigledno ne želi da umre od Srbije.

Za mene je velika dilema, međutim, koja je to etička granica koju treba preći pa da se moje bivše kolege na RTS-u trgnu iz letargije u kojoj im je jedina briga kada će koeficijent njihove plate biti povećan pa da onda – bude sve u redu. Jedan od argumenata koji sam godinama slušao kada bih, na sastancima mog sindikata Nezavisnost RTS, počinjao temu skandalozne filozofije uređivanja Informativnog programa naše kuće, bio je, i od članova i predsednika drugih sindikata ali i od mojih sindikalnih kolega, da je stav poslovodstva da uređivanje programa nije stvar sindikata i da se mi tu ništa ne pitamo. Ukratko, da je naš domen rada: plate, uslovi rada i – svinjske polutke uz kozmetičarske paketiće za 8. mart ako ćemo baš da karikiramo a zašto i ne bismo. Ja bih podsetio moje bivše kolege, sada dok se oluja sprema, da je naša kuća 1999. godine bombardovana i da je u njenim ruševinama ostalo 16 života naših kolega. Podsetio bih ih i da je posle godinu i po dana naša kuća bila spaljena od strane sopstvenog auditorijuma. I da je sve to bilo zbog uređivačke politike i prakse Informativnog programa. Bili su to primeri drastičnog pogoršanja tih famoznih „uslova rada“. Pa sada pitam moje bivše kolege: koliko puta treba da gorite da biste nešto shvatili? A i poručujem im, najpre mojim kolegama iz Nezavisnosti, koje dobro znam, kao i ostaloj dvojici predsednika reprezentativnih sindikata, a takođe i predsednicima još toliko nereprezentativnih: spremajte modus delovanja za generalni štrajk koji će uskoro nastupiti u Srbiji. Krajnje je vreme da naša zajednička kuća povrati dostojanstvo koje je sadašnji menadžment bacio predsedniku pred noge.

Bonus video: Protest ispred RTS-a