Ostala su samo dva zanimanja - istoričar i grobar: Enes Halilović govori za Novu

Halilović je nedavno primljen u Slovensku akademiju književnosti i umetnosti, koja je okupila pisce koji pišu na slovenskim jezicima iz 24 zemlje, a neposredno pre toga dobio je nagradu "Kočićevo pero". Sa književnikom iz Novog Pazara razgovarali smo o nagrađenoj knjizi "Sekvoja" u kojoj je zapisao "da će kod nas ostati samo dva zanimanja - istoričar i grobar", kakva je sudbina književnih nagrada o kojim odlučuju, kako kaže, "lični interesi burazerskih veza", kao i kakav je položaj umetnika u njegovom rodnom gradu.- Slovenska akademija je nastala u Bugarskoj sa ciljem da se održi veza između slovenskih jezika i pisaca kako bi postojao vid saradnje i očuvanja jezika. Kada vidimo šta se danas događa, možemo samo da pretpostavimo da će u budućnosti suverenitet država izgubiti značaj u korist firmi. Dakle, suverenitet kao pojam klizi. To vidimo po tome kako potrošači, svuda u svetu, više veruju nekim proizvodima nego državnim zakonima... Korporacije napadaju države kada ograniče rad neke korporacije na teritoriji te države. Firme sa bezimenim vlasnicima postaje uticajnije od drevnih država i hiljadugodišnjih tradicija. Zato, sada se mnogi narodi uglavnom trude da zaštite svoje jezike, jer će u trećem milenijumu biti važnije sačuvati jezik nego državu. Jezik je veliki instrument kulture, jezik je stariji od državnosti, jer jezik je u čoveku, a države su proizvod čovekov - kaže Halilović.

Ističe, da je, nažalost, kod nas na Balkanu veliki problem što "pokušavamo da gradimo nešto na razlikama, umesto da sačuvamo tradiciju i upoznamo jedni druge kako bismo preživeli."- Nisam jugonostalgičar. Ne žalim za bilo čim. Rođen sam 1977. godine u državi koja je imala haotičnu kulturno-jezičku politiku i kakva god bila, ni te države, ni te politike više nema. Svuda oko nas vlada haos, mnoge veze su pokidane… U takvom trenutku pisci i misleći ljudi moraju da sačuvaju veze jer ih nema mnogo, kao što nema mnogo ni dobrih knjiga.Kada već pominje "dobre knjige" pitamo ga o sve većem broju nagrada koje se dodeljuju, ali i bojkotu istih:- Uglavnom nagrade propadaju ne zbog malo pameti, već malo obraza. Neki ljudi sitnim burazerskim vezama dodeljuju nagrade jedni drugima. Ništa nikome ne garantuje da će nešto ostati večno. Primer za to je nagrada "Milan Rakić" koja je pre 50 godina značila mnogo, a danas ne znači ništa. Ko zna kako će biti i sa ovim sada važnim priznanjima. Neke stvari se troše, smisao se kruni i nestaje… Ali, rađaju se i nove nagrade. Važno je da se izdvoje dobre knjige. Nemamo šta da govorimo o našim priznanjima kad je dovoljno da vidimo Nobelovu nagradu koju su dobili toliki tanki pisci, a nisu Borhes i Tolstoj - izričit je naš sagovornik.

Nagradu "Kočićevo pero" dobio je za knjigu "Sekvoja" u kojoj je zapisao "ostala su još samo dva zanimanja: istoričari i grobari":- U svetu su ostala još samo ta dva zanimanja. Pogledajte bilo koju televiziju. Svi kao objašnjavaju stvarnost kroz istorijski kontekst, a malo znaju i o sadašnjosti, a kamoli o istoriji. S druge strane, grobari su tu kao jedino zanimanje koje će uvek pratiti čoveka. Mnogo je nasilnih smrti oko nas, mnogo je iznenadnih i preranih odlazaka… Mnogo je nasilja u svetu, a malo pravde. I ko će o tome pevati ako neće pesnik - kaže Halilović.

Ukazuje da se istorija koristi, ali se i zaboravlja i potiskuje, zbog čega se u svojim delima trudi da istakne zaboravljeno. U njegovom romanu "Ljudi bez grobova" jedno od važnijih mesta je streljanje u Šumaricama u Kragujevcu u oktobru 1941.- Svi vide da se u poslednje vreme sve manje govori o tom streljanju. Pored romana, napisao sam i jednu poemu "Zemlja". Objavio ju je Spomen-park Šumarice i ona je odigrana na obeležavanju godišnjice. To je jedna velika tema koja je sklonjena iz društvenog života još 1990. godine zbog ideološke zbrke koja je tada nastupila. Kada sam bio dete svi smo znali kada je 20. oktobar. Sada skoro niko ne priča o tome. Mnogi su tada pokušali da zaprljaju tekovine antifašizma. I sklonjeno je to iz vidokruga običnog građanina - ističe pisac.

Podseća i na još jedan tekst koji je nedavno pisao, a tiče se bitke na Sutjesci u kojoj su poginule 352 bolničarke.- Sama činjenica da je 120.000 ljudi okružilo 19.000 ljudi govori mnogo. Bitka je trajala mesec dana, 352 bolničarke je poginulo, a o tome ni reč. Većina ljudi u Jugoslaviji je bila nezahvalna prema žrtvama. Nijedna ulica nije nosila ime neke od bolničarki. Danas sve više govorimo o statusu žena u društvu, a njih niko ne spominje. Reperkusija velikih događaja otkriva neke stvari o kojima ne razmišljamo. Eto kakav je položaj žene na Balkanu. Lečile su ranjenike, svoju mladost i živote ostavile u šumama... Ko će ako ne pesnik da otrgne junake od zaborava?!Na pitanje kome ide u prilog da se takvi događaji zataškaju, kaže:- Većina ljudi je sebična i okrenuta jelu, piću i dokonluku. Skoro sve države na svetu opstaju na zataškavanju, lažima i trivijama. Cilj nije da čovek bude građanin, već konzument. Treba samo da jede mnogo, gleda lake vesti, da se ugoji, razboli pa da se kljuka lekovima koje će skupo platiti. Neće lečiti sebe, nego održavati bolest. Osnovni problem čovečanstva je da je čovek postao konzument.Enes Halilović živi i radi u rodnom Novom Pazaru, a govoreći o svom gradu priča kako je zagađen vazduh, velika je nezaposlenost i kriza, ali dodaje:

- Ono što u Novom Pazaru imamo - to je snaga mladosti. Studenti iz 30 država sveta trenutno studiraju u našem gradu. Postoji neka energija koja ih privlači. Dok god dolaze, ima nade. Ima mnogo mladih i talentovanih umetnika. Od 2006. do 2011. je bilo veoma nestabilno politički, ali sada se smirilo. Ljudi su videli da ne treba ni politici prilaziti s mnogo strasti. Skoro sve se svelo na sitan interes.Podseća da ima mnogo pisaca koji ne žive u velikim gradovima:- Mnogi dobri pisci ne žive u Beogradu, a nekada se smatralo da treba živeti u prestonici. Internet je ubrzao sve što piscima treba. Ni u Beogradu se više pisci ne druže kao nekad, mnogi su to prebacili na društvene mreže, ali ja ni tamo nisam aktivan. Ima mnogo ogovaranja među piscima, a ja u tome ne želim da učestvujem. Ne mrzim kolege. Volim da se sretnemo na festivalima, družimo se i našalimo, i mislim da je to dovoljno. Bolje da se uželimo jedni drugih nego da smo siti jedni drugih.Kako kaže, u piščevom životu se "uvek nešto krčka", ali nikuda ne žuri:- Istražujem istoriju Sicilije, skiciram nešto… Sada sam vezan za bajke jer ih svakodnevno čitam ćerkici… Profesionalni sam čitač za decu. Trenutno mi je najveći cilj da i moje drugo dete bude čitalac kao što je i prvo.Bonus video: Branko Rosić 

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=rosibitnamijeradnjaknjigelokacijemimnogopomognuupisanju-novas-worldwide&stream=sp500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3768444"]