Našli smo se u raskošnom salonu, sa nekoliko postavljenih stolova za dvadesetak osoba. Na čeonom najvišem zidu, veliki mermerni kamin, pored njega Pikaso, kompozicija sa morske obale. Za našim stolom, uz Prevera, Lasenja i Fransoazu, Dora Mar, fotograf i slikar, Pikasova saputnica iz doba Gernike i rata, opisuje Miodrag B. Protić prvi pariski susret s Tedorom Marković.
Dora je bila jedna od najpoznatijih nadrealističkih umetnica u svetu. U taj svet uvela je fotografija kojom se bavila. Danas se nalaze u najpoznatijim svetskim galerijama moderne umetnosti. Časove slikarstva pohađala je kod Andre Lota. Sa Pikasom je bila u vezi do 1943. Inspirisala ga je za seriju slika žena koje plaču. Jedan drugi njen portret “Dora Mar sa mačkom” iz 1941. na aukciji u Sadebiju prodat je 2006. za 87 miliona evra. Tog trenutka druga najskuplja slika prodata na nekoj aukciji.
Protić je bio delikatna priroda pa taj davni susret iz ‘57. sa Dorom Mar nije kapitalizovao već on diskretno proviruje tek iz njegove “Nojeve barke”. Protić nije bio samo likovni kritičar i teoretičar već i slikar. Razgovor iskričav, zanimljiv zaokuplja nas Dora Mar. Na njenom upečatljivom liku tražim gorostasnu senku Pikasovu. Otežanih crta, sa ornamentom crnih očiju i obrva, kratka a la garcon ošišane kose prošarane jakim, kao violinske žice, srebrnim vlasima.
Raspitujem se o njenom jugoslovenskom poreklu, otac iz Zagreba, arhitekt, njeno umetničko ime izvedeno je skraćivanjem porodičnog imena. Boravila je u Argentini, otuda i znanje španskog jezika. Pikasa je srela 1936. u krugu nadrealista Bretona, Elijara, Bataja – čija je bila prijateljica. Brzo ga je privukla pameću i lepotom, o kojoj, zapaža Protić, svedoči i fotografija Mana Reja. Dora je Pikasu postala saputnica, saradnik, savetnik i model…
Pikaso je je međutim imao mnoge, često uporedne ljubavi. Upravo ta uporednost potvrđuje da genijalna dela nisu u ravni ljudskih svakidašnjih privatnih emocija. Razorena životom uz čoveka takve snage Dora je postala Lakanov pacijent – ustupivši mesto Fransoaz Žijo.
Sve je dakle te večeri, smatra Protić, za nju bila prošlost, istorija. Živela je već u tolikim Pikasovim delima iz doba Španskog građanskog rata, nacističke okupacije Francuske, najzad serija žena životinjskih glava… Priča o Pikasu, seća se Protić, sa poštovanjem kaže da joj o svakoj Novoj godini šalje po jednu sliku na poklon… Takođe da i sama slika, o čemu se Prever i Lasanj raspituju.
Protićevog pariskog susreta setio sam se prilikom razgovora sa Željkom Senečićem, poznatim jugoslovenskim i hrvatskim scenografom. Upoznala nas je moja ćerka, tokom konsultacija za izložbu, koja ju je pripremala u Jugoslovenskoj kinoteci, posvećenu takođe poznatom scengrafu Veljku Despotoviću. Senečić tek što je završio dokumentarac o Dori Mar. Pitao sam ga da li je koristio Protićev razgovor. Bio je zatečen, bespomoćan… Gotovo rezigniranim tonom me je upitao: Pa zašto mi to niste ranije rekli? Prvi put vas vidim… Bilo je kasno: film gotov, dok je Miodrag B. Protić preminuo (2014.).
Senečićeva saradnica u tom filmu bila je Slavenka Drakulić, autorka romana “Dora i Minotaur“. Dora je bila vrlo zgodna i ta mistika koju je stvarala oko sebe sjajno se uklopila u atmosferu koja je u to doba vladala u umetničkom svetu – objasnila je poznata književnica, koja ne prihvata romantičnu interpretaciju da je Dorino odustajanje od fotografije čin žrtvovanja zbog ljubavi. Mislim da je njeno poverenje u njegovo shvatanje umetnosti igralo veliku ulogu u njenom odustajanju od fotografije. Problem je da je tako odustala i od sebe.
Pored romana posvećenih Dori Mar, Fridi Kalo, romanom “Terija tuge” Slavenka Drakulić je zaronila u biografiju još jedne boginje nadahnuća s ovih prostora. Mileva Ajnštajn, rođena Marić. Bila je jedna od pet žena koje su ikada upisale Politehnički fakultet u Cirihu. Od njih pet diplomirala je samo jedna, a to nažalost nije bila Mileva. Prva profesorka na tom fakultetu postavljena tek 1985.
Milevu nije smlavio Albert, smatra Drakulićeva, već vreme i život, kada se igralo po drugim pravilima. Prvo je odbacuje njegova familija, zatim ostaje u drugom stanju. Morala je tajno da se porodi i ostavi dete kod majke u Vojvodini, jer bi po švajcarskim zakonima oboje bili izbačeni s fakulteta. Dete rano umire, Mileva pada u duboku depresiju. Sin koga je rodila u braku sa Albertom je imao šizofreniju. Morala je da se brine o njemu, a i sama je bila bolesna.
Decenijama kasnije, 1986. otkriveno je jedno Albertovo pismo Milevi. Napisano leta 1914. pred sam početak Velikog rata. Tek što su se doselili u Prag, gde je on napokon dobio mesto koje je želeo. U tom pismu Albert njihov zajednički život uslovljava pravilima kojih se Mileva mora da pridržava a koja je zapravo svode na služavku. Određuje joj kada sme da uđe u njegovu sobu i obratiti mu se, koliko puta dnevno će mu servirati obroke… Neverovatno kako se njihov, u početku ravnopravni odnos, srozao na tako sramotne uslove – zapaža Slavenka Drakulić. Ajnštajn je inače Milevu finansijski pomagao dugo nakon što im se brak raspao. Dao joj je polovinu novčanog iznosa Nobelove nagrade. Ali…
Ljubav je planula. Na prvi pogled. Njoj je bilo 19, njemu 49. Bila je žena njegova života… Ne i jedina. Pisac i kći barona. Adrijana Ivančić, bila je kći barona Karla Ivančića, diplomate čija se brodovlasnička porodica u 19. veku s Malog Lošinja doselila u Veneciju, gde je Adrijana rođena. Upoznala je Ernesta Hemingveja tokom njegovog boravka 1948. u Italiji. Bila je njegova poslednja muza.
Kao inspiracija ušetala se u Hemingvejev roman “Preko reke i u šumu”. Kada su Ivančići, na piščev poziv, otišli na Kubu, Adrijana prisustvuje rađanju kratkog romana „Starac i more“, za koji Hemingvej dobija Nobelovu nagradu. Adrijana napušta Kubu jer se skandal zbog njihovog odnosa širi kao požar. Vraća se u Veneciju. Majka zabranjuje Adrijani da se viđa sa poznatim piscem.
Posle njegovog poslednjeg safarija u Africi ponovno su se videli: „Sada ćeš moći da kažeš da si videla Hemingveja kako plače“. Njegova pisma Adrijana prodaje, tokom sedamdesetih, na aukciji u „Kristiju“ dok se Adrijanina nalaze u Bostonu u biblioteci „Kenedi“.
Hemingvej posle knjige „Starac i more“ nije objavio nijedno delo. Oduzeo je sebi život 1961. Prokletstvo samoubistva, koje prati porodicu Hemingvej, stiglo je 1983 i Adrijanu Ivančić.
Mileva Marić, preminula je u duševnoj bolnici u Cirihu, siromašna, usamljena i nepriznata dok se Dora Mar retko pojavljivala u javnosti.
Bonus video: Mileva Marić
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar